У извештају Савезне комисија за верска питања из 1957. године, који је означен као строго поверљив, наводе се чињенице које доказују да су се "побољшали" односи Српске православне цркве и државе. Између осталог, предочава се да је Божићна посланица те године "једна од најбољих у новој Југославији". Јер, како се са задовољством истиче: "Читав један део се односи на нашу земљу и на нашу политику." Као "врло значајан" наводи се и став патријарха Викентија и већег броја епископа према америчко-канадском епископу Дионисију, за кога се каже да је његов "непријатељски четнички став" у последње време "нарочито дошао до изражаја у питањима одлука за македонско црквено питање".

Владика Дионисије није се сложио са попуштањем Сабора и патријарха Викентија према захтевима из југословенске федералне јединице Македоније, који су ишли ка задобијању црквене самосталности; патријарх и Синод тај његов став су оценили као неумесан и цео предмет упутили Светом архијерејском сабору.

САВЕЗНА верска комисија прати потпуно све чињенице и целокупно стање које се тиче Цркве. Тако, у том извештају за 1957. годину наводи: Српска православна црква има око 2.400 свештеника, око 600 монаха и монахиња и 3.971 цркву и манастира. Посебно се истиче и то да у Југославији има 23 епархијска удружења православних свештеника и пет земаљских одбора свештеничких удружења, у седиштима република. Износи се податак да Свештеничко удружење окупља око 1.800 православних свештеника или "нешто око од 85 одсто од целокупног броја свештеника" Српске православне цркве. Ово удружење се хвали, да је "показало позитивне резултате" у решавању сталешких питања, а напомиње се и да је раније "знатно допринело сређивању односа Српске православне цркве према држави".

Одбор за унутрашњу политику Извршног већа НР Србије на својој седници 19. новембра 1958. године разматрао је извештај Комисије за верска питања "О верској делатности у НР Србији у 1958. години" и том приликом донео низ закључака. Најпре, захтевано је "да се посвети више пажње активности и утицају верских заједница, јер је и поред тога што је у досадашњој делатности са њима постигнуто низ успеха и добрих резултата, било и неких слабости".

НАКОН овог састанка, Комисија за верска питања Извршног већа НР Србије доставља потпредседницима народних одбора у срезовима задуженим за рад по верским пословима "ближа упутства" о томе како треба да поступају. Поред осталог, препоручује се ослањање на свештеничка удружења, за која се каже да "представљају врло погодну форму за рад с клером и за остваривање даље диференцијације" и државног "утицаја на епископат". Даје се савет да се ступа у контакт са епископима, не само на њихову молбу, него "и по властитом позиву", а да приликом вођења разговора "не треба се задржати само на конкретном предмету ради којег је дошло до састанка, него третирати и остала питања" (као пример наводи се покушај сазнавања мишљења о тадашњем путу председника Републике Јосипа Броза Тита у посету земљама Азије и Африке, о југословенској спољној политици, о "Македонској православној цркви"...), јер ће се и на тај начин, како се сматра, "вршити известан утицај на њих".

У упутству се каже се да је потребно одржавати четири до пет оваквих састанака годишње. Напомиње се да Секретаријат унутрашњих послова у срезу располаже "најбољим подацима" о верском животу, и зато истиче да "координација са СУП треба потпуно да се оствари". Захтева се и да потпредседници народних одбора о својим запажањима извештавају Републичку верску комисију...

УБРЗО по добијеној препоруци са "републичког нивоа", извршна већа АП Војводине и АП КиМ оформила су своје комисије за верска питања.

На крају 1960. године Комисија за верска питања НР Босне и Херцеговине сачињава опширну информацију под насловом "Односи са Православном црквом у НР Босни и Херцеговини", штампану само у 30 примерака и предвиђену једино за личну употребу, у којој се каже: "Данас у односима са Православном црквом нема озбиљних проблема." Потом се алудира да за то заслуге, пре свега, припадају државним органима који су "приволели" свештенство на "сарадњу". Па се у наставку каже: "У редовима свештеника ове цркве преовладало је уверење да су добри односи и сарадња са органима народне власти од обостране користи и за Цркву и за државу. Том увјерењу умногоме је допринио и наш политички рад и правилан однос органа власти према Цркви уопште."

ЗАТИМ се поближе предочава стање међу свештенством и у епископату. Каже се да "већина свештеника чврсто стоји на позицијама Удружења (православног свештенства) и сарадње са органима власти", али и напомиње да "има око 10 одсто свештеника, међу којима и нешто млађих (који су послије рата завршили богословију), који се колебају, не ступају у Удружење и врло мало сарађују са органима народне власти, али и не крше законске прописе".

Што се тиче епископа, предочава се да "са сваким од њих Републичка комисија за вјерска питања одржава контакт", а онда се наводи какво је држање и опредељење сваког од православних епископа у овој централној југословенској федералној јединици.

Државне власти у Босни и Херцеговини прате активности свештеника и у њиховом главном позиву. Примећује се да "православни свештеници нису нарочито загријани за активирање вјерског живота". То се закључује и по чињеници да се, колико је познато, "нигдје не обавља катихезација". Каже се да је таквих покушаја било једино у Тузли, али су они пропали.

НА ОСНОВУ ове писане информације, долази се до сазнања да су у том периоду у подстицању верског живота активнији од свештеника били људи окупљени у црквеним одборима. Верска комисија констатује: "Православни свештеници, ако се упореде са свештеницима осталих конфесија, нису нарочито активни на вјерском плану. Може се рећи да су, што се тиче вјерске активности, њени носиоци у неким мјестима претежно црквени одбори. У НР Босни и Херцеговини има укупно 283 црквене општине Православне цркве, односно 283 црквена одбора, са укупно 2.274 члана. Ови одбори врше притисак на свештенике да на вјерском плану буду што активнији, а и сами су у том погледу активни, разумије се, на свој начин."

Како је време одмицало, тако су се верске комисије све више хвалиле постигнутим резултатима у односима са Црквом и верским заједицама. А ти "постигнути резултати" значили су да су Црква и верске заједнице све више довођене у зависан положај и однос од државе.