АКТИВНОСТ Цркве и верских организација, као и посвећеност народа вери пратиле су се на свим државним нивоима - од највиших државних органа југословенске федерације, преко републичких, па до општинских државних органа управе.

О студиозности таквог праћења сведочи и извештај који средином 1955. године сачинила Комисија за верска питања НР Србије, под насловом "Извештај о стању верских организација и секти у НР Србији". Он започиње констатацијом: "На основу извештаја прикупљених из уже Србије, Војводине, Космета и Београда, као и података којим располаже Комисија за верска питања НР Србије, може се закључити да православна и муслиманска верска заједница, у целини узев, имају најлојалнији став према нашој друштвеној стварности, за разлику од католичке верске организације и неких верских секти, чије је држање реакционарно.

ОВАКВО држање нижег дела православног и муслиманског свештенства проистиче из позитивне садржине рада њихових удружења и релативно шире активности у раду друштвених организација и Социјалистичког савеза радног народа, док држање нижег дела католичког свештенства резултат је, поред осталог, и става црквених органа који не желе да се нормализују односи са државом, а тај став и они подржавају са малим изузецима."

Кроз овај извештај образлаже се како је у народу "убијана" вера, шта је све предузимано да се народ атеизује. Тако се наводи: "Борба на сузбијању верског схватања у масама састојала се углавном у индиректној борби, на општем просвећивању маса преко народних и радничких универзитета, разних здравствених и просветних течајева и сеоских конференција на којима су се држала научно-популарна предавања из разних области природних и позитивних (!) наука. Растурала се научна популарна литература и штампа, и то нарочито у селима. Овај рад као и мере на општем просвећивању и образовању (осмолетке, гимназије, универзитети и наша социјалистичка стварност) имале су снажан утицај на отклањање религиозних схватања код маса."

ОДМАХ затим износе се и замерке што тај "успех" није још већи, па се каже: "Међутим, има појава на терену да се овим индиректним мерама против религије не поклања довољна пажња, не користи се развитак природних и позитивних наука, тако да се религиозним схватањима маса не прилази са становишта дужег процеса борбе, него више са пропагандистичке стране, што, разуме се, нема неког већег ефекта. Осим тога, има негативних појава на терену да се став Савеза комуниста према религији, који захтева минимум свести код чланова Савеза, на један груб начин преноси на чланове Социјалистичког савеза или у најмању руку замера им се што врше религиозне обреде."

Исту оцену о "лојалности" Српске православне цркве према тадашњој "друштвеној стварности" Комисија за верска питања НР Србије износи и у извештају о свом раду, на крају 1955. године. Конкретизујући стање, наводи: "Православно свештенство у већини позитивно се односи, док епископат, изузев неколицине епископа, имају негативан став према нашој друштвеној стварности и својим досадашњим радом показују да не желе сарадњу, нити сређивање односа са државом. Негативан рад епископа, поред осталог, нарочито се испољава у спутавању рада Свештеничког удружења."

ТЕ ГОДИНЕ у Удружење је било учлањено око 1.300 свештеника и монаха, односно 71 одсто од укупног броја. Образлаже се да "мањи део свештеника" који није учлањен сачињавају углавном архијерејски намесници, који су под непосредним утицајем епископа, затим "известан број свештеника" који из страха од епископа не смеју да се учлане у Удружење, као и "мањи део свештеника" који је непријатељски расположен, како се каже, "према нашој земљи", а мисли се на раположење према постојећем државном апарату.

Државне власти настоје да "преваспитају" не само вернике, него и свештенике. Свештенство се "обрађује" да се укључи у "социјалистички фронт" (ССРН). Тако, Комисија за верска питања НР Србије на својој седници 12. децембра 1955. године доноси закључак "да основне организације Социјалистичког савеза треба више да пруже помоћ у циљу активирања свештеника у друштвеним организацијама и да их оријентишу на такве задатке који ће најбоље одговарати њиховом позиву". У том циљу задатак се даје и Извршном одбору Савеза удружења православних свештеника, да "усмери руковођење удружењем са општим настојањем државе за сређивањем односа са верским заједницама".

САВЕЗНА комисија за верска питања у свом извештају за 1957. годину, који је означен као строго поверљив, наводи да је у тој години констатован "знатан напредак" у нормализацији односа "цркве према држави". Истиче се како су постигнути "знатни успеси у диференцијацији и одвајању верника, нижег свештенства, па и дела вишег од утицаја најреакционарнијих делова свештенства и свештеника који су непријатељски расположени према новој Југославији".

Кроз овај извештај се потврђује да је после Другог светског рата главни циљ државе у односу на цркву био њено потискивање из јавног живота. И да је то до тада већ било постигнуто, па се каже: "Данас се већ може рећи да су представници цркве постали свесни чињенице да црква своју активност више не може усмеравати у правцу утицаја на јавни живот у земљи."

У ОВОМ извештају анализира се и шта је допринело да се стекне утисак о бољим односима између Српске православне цркве и државе. То се овако објашњава: "Неки моменти су допринели да односи Српске православне цркве према држави, у спољним манифестацијама, добију такав вид као да су сви проблеми решени и да је степен тих односа много већи него што је[сте].

Ти моменти су следећи: посета иностраних црквених делегација Српској православној цркви, врло добре и позитивне изјаве и јавни говори патријарха Викентија, па и неких епископа о положају Цркве у Југославији, појављивање патријарха и епископа на државним пријемима и празницима, знатна материјална помоћ државе Српској православној цркви, пријеми за епископе Српске православне цркве у Савезном извршном већу, као и за стране делегате - госте Српске православне цркве, говори и изјаве на тим пријемима."