О ДЕВАСТИРАЊУ црквене имовине понекад би се понешто писало у дневним новинама. Али, одговорност за то није приписивана државним властима и партијским структурама - које су допринеле да се створи амбијент у којем је могуће да се тако нешто дешава - него је то прписивано искључиво несавесним појединцима.

Примера ради, црногорски дневни лист Побједа 17. августа 1958. године објављује напис "Волови у цркви", о скрнављењу цркве нa Ружици на Сињајевини. Уз текст је дата и фотографија, на којој се виде волови у храму. У истом листу 21. јуна 1959. године објављен је текст Заге Беркуљан "Личи то понекад на Сизифов посао", у којем се аргументовано говори о безобзирном скрнављењу дворске цркве на Ћипуру у Цетињу и манастира Подмаине код Будве. Предочава се да су на дворској цркви у Цетињу сва прозорска стакла полупана, да је црквени полијелеј послужио као згодна мета за гађање из ваздушних пушака, такође и да је много другог вредног инвентара поразбијано; каменица у цркви на гомиле има.

Поред тога, храм је постао склониште разних коцкарских група, које се у њега увуку кроз прозор, а онда по њему вршљају. Указује се и на познати млин Црнојевића, у близини цетињског манастира, који је неколико месеци раније рестауриран, али је потом претворен у свратиште за свршавање физиолошких потреба. Такође, скреће се пажња да је стока и даље остала смештена у манастиру Подмаине код Будве.

НИСУ то, нажалост, једини случајеви да се у светиње смешта стока. Историчар Предраг Вукић тим поводом 2002. године пише: "У многе сеоске цркве широм Црне Горе мјесни сељани су утјеривали стоку, о чему су сачувана жива сјећања савременика. Овакав обичај који се раширио и увелико практиковао широм Црне Горе, државне власти су прећутно толерисале и одобравале, не сузбијајући га уопште, јер је ишао у прилог њеном политичком циљу `постепеног одумирања религије`."

Драстично је смањен број храмова у којима је могла да се служи Служба Божја у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић), у мају 1962. године, подносећи Светом архијерејском синоду Српске православне цркве годишњи извештај своје епархије за 1961. годину (у првој години његове архипастирске дужности), пише: "У епархији има 615 парохијских и филијалних цркава и 27 манастира матичних и метоха. Од овога броја нема ни 100 храмова за које би се могло рећи да су способни за богослужење. Има их и таквих гдје је за вријеме рата изгорело или уништено све што се налазило у унутрашњости храма, па то данас више личи на све друго него на храм - Дом Божји."

ВРЕМЕНОМ је смањиван број напада на Цркву, али они никада нису престајали.

И даље је суђено свештеницима за дела "учињена" током редовног обављања њихових дужности.

Верска комисија Босне и Херцеговине, на крају 1960. године, у својој информацији о односима са Српском православном црквом, повлачећи паралелу између два периода истог трајања после Другог светског рата, подсећа: за првих осам година хапшено и суђено је 46 свештеника, а за следећих осам година хапшено и суђено је "свега" девет свештеника. И напомиње: "Док се број хапшених и суђених због чињења кривичних дјела смањује, дотле прекршаја још увијек има." Каже се да су само у четири претходне године (до 1960. године) кажњена по ЗОП-у 22 свештеника. И образлаже: "Одмјеравање казне овисило је о тежини преступа и држања оног који је учинио прекршај." Овом приликом се признаје да је "било кршења законских прописа и од стране државних органа у односу на свештенике".

ЦРКВА је очекивала, молила и захтевала да се дозволи и помогне обнова оштећених и урушених храмова у рату, или да се на место порушених цркава подигну нови храмови, да би се, у нужној мери, удовољило духовним потребама верујућег православног народа. А дешавало се да се чак и у миру потегне за рушењем православних цркава, нарочито тамо где је, иначе, у рату био највећи погром. Зависно од прилике, према извештајима надлежних епископа, правдало се то тиме да храм није у функцији, да он тако оштећен угрожава безбедност, да не приличи месту да има такво здање у рушевинама... Примера ради, у Хрватској 1949. године срушена је православна црква у Сврачковом Селу; 1953. године спаљена је српска црква у Зрмањи; 1954. динамитом су срушени зидови и торањ православне цркве у Грачацу; а у току 1955. непозната лица динамитом су покушала да дигну у ваздух српску православну парохијску цркву у Србу...

На миру нису остављане ни многе цркве које су биле у функцији: обијане су, поткрадане и пљачкане, скрнављене, оштећиване, урушаване...

У ТОКУ ноћи 21/22. марта 1954. године у Станичеву (Епархија нишка) обијена су врата Храма Свете Параскеве. Из цркве су однети кадионица, десетак икона, осам богослужбених књига и три ћилимчета. Потом ће река Нишава избацити део тога што је однето: Апостол, Свето јеванђеље, којем недостаје готово половина листова, једну икону и неколико рамова од икона.

Црква у Јунковцу код Лазаревца у лето 1954. године два пута је нападана. Први пут у ноћи између 3. и 4. јуна, када је излупано 18 прозора и насилно покушано отварање улазних врата. Каменице су нађене свуда по храму, па и у олтару. Други пут 25. септембра, када су поново полупани сви прозори на храму.

У селу Преображењу (срез Врање), 18. јуна 1954. године, неко је провалио прозор, иако је био осигуран металним шипкама, на храму Св. Преображења и из храма узео што је хтео. У истом срезу, у селу Доњем Нерадовцу, уочи Петровдана (11. јула) исте те године неко је, проваливши таван, ушао у Храм Св. Ђорђа и овде се "послужио".

НА ВЕЛИКИ четвртак, увече, 1955. године, за време бденија, каменицама је засут храм у Белом Потоку код Београда. У храму се тада налазило од 50 до 60 верника. Готово све саме старе жене. Од мушкарца, осим свештеника Благоја Поповића и црквеног звонара Јездимира Нешића, био је само стари Милосав М. Павловић из Белог Потока, редовни посетилац сваког богослужења. Каменицама су поразбијана улазна врата, прозори, свећњаци, па чак и полијелеј, а ни олтар није био поштеђен. Камење је летело по цркви, народ у страху се склањао по ћошковима, иза зидова и стубова, испод столова.

Свештеник није могао узнемиреним и уплашеним женама да спречи улазак у олтар, где су бежале да се спасу и заклоне од напада. Парох о томе извештава архијерејског намесника: "Плач, кукњава и запомагање у светом храму сливали су се у једну општу рику и самртничку грозницу." Напад је трајао до поноћи, али народ до зоре није смео да изађе из храма.

Сутра: Контрола православне верске заједнице