ЕПИСКОП бањалучки Василије у мају 1957. године известио је Верску комисију Босне и Херцеговине о "незгодама које имају на терену" свештеници Милосав Марјановић из Босанске Костајнице и Ратко Граховац из Скендер Вакуфа. Потом, на исту адресу, шаље нови допис да "још већих незгода" има свештеник Љубиша Динић из Липника код Санског Моста. Њега је 3. јуна те године, пред црквом, после службе у Малој Рујишкој, код Босанског Новог, напала група од шест-седам људи. Народ је устао да брани свештеника, па су нападачи одустали. Свештеник је пошао у парохију. Нападачи су га пратили и гађали каменицама и погодили у десну руку. Видећи да је у невољи, ушао је у кућу Косте Марчете у Малој Рујишкој.

Нападачи су навалили на врата, која су била закључана. На врисак и запомагање укућана, приспео је сав народ окупљен на црквеном збору и нападаче отерао. Десетак људи потом је отпратило свештеника даље. Био је он изложен вређању и 27. јуна, када је отишао у Дубовик код Босанске Крупе да прими парохијски дом, у којем је до тада била задружна продавница. Свештеника Љубишу затим, 4. јула, увече, док се из Дубовика враћао у Липник, ухапсила су двојица милиционера, који су крили свој идентитет. Наредили су му да крене са њима. Слабо проходним стазама кроз шуму, током ноћи, водили су га до Јасенице, удаљене 35 километара. Након показане строгоће у јасеничкој милицијској станици, доведен је у Босанску Крупу. Успут, милиционери су се над њим иживљавали, командујући: "Стој!", "Напред!", "Лези!", "Устани!", "Лево!", "Десно!"... У милицијској станици у Босанској Крупи задржан је шест сати у затвору. А онда је упућен у Приједор, где је преноћио у затвору...

ВЛАДИКА Василије у свом допису оценио је да је све то показало "тенденцију застрашивања овога свештеника и ометања у његовој служби". Затражио је од Верске комисије да се овакви испади спрече, а насилници узму на одговорност.

Под надзором државе било је и ширење најважније хришћанске књиге. Решењем Државног секретаријата за унутрашње послове ФНРЈ (бр. 20077 од 24. септембра 1956) забрањено је растурање приспеле пошиљке од 12.800 примерака Библије и 20.000 примерака Јеванђеља штампаних на српском језику у издању Британског библијског друштва. Пошиљка је била упућена на адресу Британског библијског друштва у Београду.

Према наведеном решењу, пошиљка се имала "вратити пошиљаоцу на његов трошак, уз напомену да је увоз извршен без одобрења противно чл. 15. Закона о штампи". А према поменутом члану Закона о штампи, штампане ствари из иностранства ради растурања, у ФНРЈ могла су да уносе само предузећа и установе које су за то имале нарочита овлашћења Савезног државног секретаријата за унутрашње послове, односно ако је за то постојало претходно одобрење Савезног државног секретаријата за унутрашње послове.

ПРАВОСЛАВНИМ верницима није омогућавано да славе ни за њих најважније верске празнике. Отуда Свети архијерејски сабор 1959. године доноси одлуку да Свети архијерејски синод умоли Верску комисију Савезног извршног већа за интервенцију код надлежне државне власти да се свим грађанима православне вере, који то желе, омогући слободно и несметано слављење Божића, крсне славе и Светога Саве, да тих дана могу изостати са посла и да се због тога не узимају на одговорност.

Упркос ометањима верског и црквеног живота, било је случајева када је народ масовно показивао своју побожност. На Малу Госпојину (8/21. септембра) 1959. године освештана је обновљена чајничка црква (позната највише по чудотворној икони - Чајничка матера Божија), која је у рату била порушена. Послове обнове водио је игуман Василије (Докмановић). С обзиром на то да је реч о великој светињи, која ужива немерљив углед, учешћа у обнови узело је много народа из Чајнича и околине, како Срба, тако и муслимана. Обновљени храм освештао је патријарх српски Герман, уз учешће готово свих српских епископа и у присуству многобројног свештенства и народа из целе Босне и Херцеговине и других крајева Југославије. Сабрало се на овом догађају више од 30.000 душа. Била је то најмасовнија црквена свечаност после Другог светског рата. Световне власти нису дозволиле да се за превоз толиког народа из Горажда до Чајнича укључе у саобраћај аутобуси, па су се тим путем дугим 18 километара пешке кретале дуге колоне народа.

НЕПОШТОВАЊЕ права и слобода се наставило, а самим тим и ометање верског и црквеног живота. Илустративан је случај пароха гатачког из Херцеговине Алексе Зупца. Поводом обележавања 300-годишњице представљења Светог Василија Острошког, овај парох је организовао одлазак верника у манастир Острог, 13. маја 1971. године. Ишло се у једном аутобусу и два аутомобила. Верници у аутобусу са собом су понели једну црквену заставу, с крстом и четири слова "С". Након тога су заказивани партијски састанци (Савеза комуниста) на којима је говорено о овом одласку. Свештеник Алекса позван је да 16. јуна 1971. дође у Верску комисију Скупштине општине Гацко. Тамо му је речено да није смео да иде на овај пут организовано, а поготово не са црквеном заставом, да је морао да их претходно обавести и да тражи њихову сагласност. Саопштено му је да се то више неће дозволити. И заиста, пошто је требало поново да иде, овог пута с два аутобуса верника, казано му је да они то не дозвољавају и да мора одустати.

ТОМ приликом скренута му је пажња и на то како сме да поступа у вршењу свештеничке службе у другим приликама: речено му је да у својим проповедима не сме да апелује на омладину да долази у цркву, нити сме због недоласка да их прекорева. Такође, речено је да је у том крају уведена новина, да свештеник не треба да говори на сахранама, јер је то "ствар Социјалистичког савеза". Поготово му се забрањује да у проповеди каже Срби и Српкиње. Тада му је упућен прекор што је на једној сахрани рекао да покојна домаћица потиче из православне српске породице.

Извештавајући о томе надлежног епископа, овај свештеник пише: "Уколико бих прихватио све захтеве, онда би се моја парохијска служба састојала да неком прочитам потребну молитву и да потом седим прекрштених руку. С обзиром на ионако лоше верско стање у мојој парохији, ја нисам онда у стању овде опстати, нити створити материјалне услове за опстанак моје породице."


СУТРА: У ЦРНОЈ ГОРИ ВОЛОВЕ ДРЖАЛИ У ЦРКВАМА