И након доношења Закона о правном положају верских заједница наставило се с ометањем верског и црквеног живота. На Велики петак 1953. године у селу Сипићу, у Епархији шумадијској, мештанин овог села Александар Голубовић два пута је с капом на глави и с цигаретом у устима улазио у храм. Облачио је свештенички фелон, исмејавао Христа и најодвратније псовао пред "стражарима гроба Христовог". Црквена општина поднела је пријаву јавном тужиоцу због дела распиривања верске мржње и нетрпељивости, међутим, како епископ шумадијски Валеријан извештава Синод, поменути мештанин је "ослобођен оптужбе, пошто му овај испад није приписан као кривично дело".

На Велику суботу 1954. године, по заласку сунца, народ из села Уровице код Неготина дошао је у цркву и по старинском обичају, заложивши ватру у порти, очекивао време када ће почети васкршња служба. Но, око девет сати увече окупљени народ засут је каменицама, због чега су неки побегли кућама, а други се склонили у црквену канцеларију и цркву, одмах погасивши све свеће. Потом су нападачи наставили да каменицама гађају све зграде у црквеној порти... Епископ тимочки Емилијан потом ће известити Синод да је овај напад, по сазнању мештана, унапред припремљен и да су у њему учествовали и представници месне власти.

ЕПИСКОП Емилијан, истог дана, новим дописом извештава да "није редак случај да понеки функционери народне власти ометају обављање верских обичаја у народу и испољавање верских убеђења и осећања", напомињући да "извесни органи народних власти у томе прибегавају претњама онима који желе да им се изврше извесне верске требе". Такав случај је, каже се, и са председником Одбора општине Мајданпек Ђорђем Поповићем. Када неки верник дође у Општински одбор и потражи потврду да је новорођено дете уписано у општинску матичну књигу, да би на основу те потврде свештеник могао да крсти дете, председник почне да га одвраћа и да прети, прети родитељу ако крсти дете да може изгубити дечји додатак. Тако је и са опелом. Епископ наводи да су за претходна два месеца били само грађански погреби, без учешћа свештеника. Опет због претњи председника Ђорђа, да ће оне који га не послушају преместити из стана, да ће изгубити погребнину, да неће добити дечји додатак...

Еписком извештава да се "на сличан начин" утиче и на оне који долазе у цркву на молитву. И наводи да су у Мајданпеку већином радници, који су умногоме зависни од власти и других чинилаца, па "није чудо што људи, и против својих верских убеђења, морају да подлегну, бојећи се репресалија", које би довеле у питање егзистенцију и њих самих и њихових породица.

ЗВОРНИЧКОГ проту Душана Митровића позвао је сељак Тихомир Поповић из Осмака да му 15. јуна 1954. године, у дому његовом, крсти болесно дете. Пошто је прота дошао у село, донето је још петоро деце, међу којима је било и болесних, да се крсте. Председник МНО пријавио је свештеника јавном тужилаштву у Зворнику да је вршио верске обреде у скуповима у приватној кући. Тужилаштво је уступило пријаву судији за прекршаје, који је свештеника казнио са 10.000 динара, а у случају ненаплативости казном затвора од 30 дана.

Митрополит дабробосански Нектарије известио је Синод да је у недељу 13. децембра 1953. док је трајала служба Божја у цркви у Сокоцу службеник у пилани у овом месту Манојло Марић одјурио уз степенице на црквени звоник; двојици младића који су звонили и тако народу оглашавали да се богослужење обавља пришао је врло дрско и забранио им да више не смеју да звоне. И, заиста, нико више није се усудио да звони. Потом је пришао свештенику и присутнима наредио да сви сместа напусте цркву, пошто он не дозвољава да се у Сокоцу звони, да се црква отвара и служба у њој обавља. Свештеника је присилио да је морао прекинути службу.

СВЕШТЕНИЦИ овог краја известили су надлежног митрополита, митрополит је известио Синод, а Синод Комисију за верске питања Савезног извршног већа да "овакви и слични случајеви - изгреди - дешавају се на подручју среза соколачког врло често и то на најгрубљи начин". Каже се: "Сваке године од свршетка рата свештеник је имао неугодности, како у цркви, тако и у црквеној порти, а и на терену. А ове 1953. године то је прешло сваку меру и границу."

По неким местима лепљени су и плакати којим се народ позивао да не долази на заказане верске скупове. Тако, примера ради, Основна организација ССРН у селу Манојловац (срез Лесковац), 8. јуна 1956. године, доноси одлуку "да се не славе досадашњи уобичајени религијски празници - литије и то: `Велики Спасовдан` у Манојловцу и `Бели четвртак` у М. Биљаници".

Одлука је штампана на плакату, на којем је још исписано:

"Овим се обавештавају сви грађани који су заинтересовани за ове литије да не врше посету на те дане, јер се житељи села Манојловца и М. Биљанице неће припремати за те дане, већ ће се као и свих осталих дана налазити на послу у пољу."

ПО СЕЛИМА и на јавним местима у Епархији зворничко-тузланској, пред највећи хришћански празник 1957. године излепљен је плакат Основне организације ССРН Горњи Бродац, у којем пише:

"На месној конференцији одржаној 24. марта 1957. године донијет је закључак да се Други дан Ускрса не прославља и не примамо госте. Са овим обавјештавамо сва заинтересована лица да се дочек и остали обичаји уопште неће обављати."

У Саборној цркви у Нишу, о Духовима 1958. године, растуран је следећи летак:

"ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ, не идите у цркву јер вас је Архијерејски сабор издао. Епископи са патријархом отишли су Титу на подвор и хвале га на сва уста. Бог је свуда, зато се молите Богу код куће. Епископи сарађују са комунистима, Бог ће казнити епископе за ову издају."

МЕСНЕ власти, па и судије за прекршаје, изналазиле су разне разлоге за интервенцију против Цркве и њених припадника. Тако, рецимо, судија за прекршаје НО општине Хрваћани (у Бањалучкој епасрахији), 4. септембра 1956. године, позвао је на саслушање председника Црквене општине Поточани Мирка Самца, због одржавања седнице Црквено-општинског савета. Наводно, седница се није смела држати, јер Црквени одбор није регистрован.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом редовном годишњем заседању 1957. констатује да се у појединим местима у земљи омета одржавање богослужења на црквиштима и код записа. Зато, по завршетку овог заседања, Свети архијерејски синод умољава Верску комисију Савезног извршног већа "за сходно дејство да се богослужења на црквиштима и записима могу несметано вршити".

(СУТРА: Непоштовање права и слободе верника)