ПАТРИЈАРХ Викентије свечано је устоличен 2. јула (20. јуна) 1950. године у Саборној цркви у Београду. Док је примао панагију српских патријараха, он је овако исказао своја осећања: "Примајући ову панагију, ја нисам осетио радост коју сам требао да осетим. Ја сам осетио страх."

По устоличењу у Патријаршији је приређен свечани ручак, којем су присуствовали и званични представници влада ФНР Југославије и НР Србије, који су патријарху Викентију честитали избор.

У својој здравици патријарх најпре поручује да неће "ни за једну длаку одступити од онога што Црква учи". А онда, знајући какав је однос државе према Цркви и шта се све од њега очекује, обраћа се присутним представницима државне власти, посебно министру и генералном секретару Владе ФНРЈ генералу Љубодрагу Ђурићу, казујући: "Ово је један од првих интимних додира између представника народне власти и Цркве. И, баш у овом моменту, хоћу да нагласим да Српска црква никада није бацала погледе преко граница отаџбине своје и нисмо никада очекивали помоћ ван граница и од других. Молим г. генерала Ђурића да ово изјави на надлежном месту. И да изјави и то да је Српска православна црква народна и да ће она таква и остати. Српска православна црква наћи ће саму себе."

ГЕНЕРАЛ Ђурић на то је узвратио: "И поверење и добра воља, како саме Владе ФНРЈ, тако и архијереја, треба да постоје. Ако не постоје, не може се ни говорити о доброј вољи и сарадњи са Српском црквом. Чак и друг Тито је сам говорио, да уколико архијереји буду схватили патријарха и све се реши по најбољој вољи и жељи, да ће Православна црква наићи на пуну подршку од стране наше владе. И у интересу је Српске православне цркве да се дође до споразума. Ја сам разговарао и с представницима Св. синода о најбољим жељама о сарадњи. И наше ће тежње бити управљене на то да се ојача Српска православна црква и њено свештенство. А и ви морате томе у главном допринети."

Завршавајући своју здравицу, генерал Ђурић је пожелео дуг живот Његовој светости и најближим му сарадницима, као "и свима свештеницима које желе добра нашој држави и нашим народима".

Према тадашњем, идеолошком поимању носиоца и поборника државне власти, "добра" држави и народу желе само они који су на линији Комунистичке партије!

У ИЗБОРУ за поглавара Српске православне цркве, вероватно по препоруци државних власти, учествовали су и представници свештенства из Македоније (које је било укључено у стварање "Македонске православне цркве").

Патријарах Викентије, иако један од епископа којима је био забрањен повратак на своју епископску дужност на подручју те нове федералне јединице, у својој здравици на устоличењу, рекао је да се радује што је Црква учинила "велики корак ка споразумевању парохијског свештенства и више јерархије", напомињући да Српска црква увек пред очима има целину. Свештенству из Македоније поручио је тада: "Може да буде и неспоразума, али ја вас молим да имамо стрпљења. Уложимо добру вољу и разумевање, па ће се све решити и без параграфа."

Не би се то могло тумачити као изричито обећање новизабраног патријарха - од кога су државне власти очекивале да удовољи захтевима из отргнутих епархија СПЦ - али јесте (реторичко) показивање "флексибилног става" пред будним оком државних власти.

ОДМАХ по устоличењу, уследили су сусрети новоизабраног патријарха са највишим представницима државне власти. А у међувремену, већ следећег дана по устоличењу, српски првојерарх примио је чланове Главног одбора Савеза удружења православног свештенства ФНР Југославије.

С обзиром на то да су државне власти стајале иза оснивања ових удружења, то се могло разумети као показивање добре воље, односно показивање одсуства анимозитета према "државним пројектима".

Државне власти су активно пратиле рад патријарха за чији избор су се заузеле. Међу архивском грађом Савезне верске комисије налазе се и доушнички извештаји писани на основу разговора у Патријаршији и међу свештенством о томе како се оцењује и гледа на рад новог патријарха Викентија.

ПРВИ поглавар Српске цркве изабран у комунистичкој држави Југославији био је патријарх Викентије. Он је ту чињеницу морао да прихвати као реалност, па је, знајући у каквим приликама се Црква нашла, настојао да разлоге зарад онога за шта се залагао износи мирно, готово флегмaтично, а при том је, како се сведочи, имао јаку моћ убеђивања; таквом сталоженом наступу доприносила је и његова блага нарав, коју је рођењем и стасавањем стекао у војвођанској равници. Истиче се његово настојање да се среде односи између државе и Цркве, а да се црквени прописи правилно примењују. Тако говоре његови савременици, посматрајући из близине, али ипак са стране.

УВИДОМ у архивску грађу, конкретно у архиву Савезне верске комисије, која је била надлежна испред државе за односе са Црквом и верским заједницама, увиђа се да се патријарх Викентије са представницима државе консултовао о готово свим иоле значајнијим питањима која се тичу живота под окриљем Српске православне цркве. И у много чему уважавао добијане предлоге.

Једна од главних заслуга која се приписује патријарху Викентију јесте потписивање Уговора о социјалном осигурању свештеника Српске православне цркве, 28. децембра 1951. године. Потписали су га, у име Владе ФНРЈ, министар-председник Савета за народно здравље и социјалну политику др Павле Грегорић и, у име Цркве, патријарх Викентије. С обзиром на то да су свештеницима 1947. године ускраћена сва права из социјалног осигурања и да су сви црквени пензиони фондови, самим тим што су остали без своје раније имовине, изгубили основу за свој даљи рад, овај уговор је био изузетно значајан.

СВЕШТЕНИЦИМА су дата готово сва права из државног социјалног осигурања, која су имали осигураници из радног односа.

Тиме судбина православног свештенства више није била изолована у односу на остали "радни народ" који је имао државно социјално осигурање.

По потписивању овог уговора патријарх Викентије је рекао да је још приликом прве посете Јосипу Брозу Титу тражио да се и за свештенство обезбеди социјално осигурање и да је први човек Југославије тада рекао да ће "изаћи у сусрет свим жељама Српске православне цркве, уколико је то могућно".

Али, како се показало у времену које је следило, многе жеље Српске православне цркве остале су само - жеље.