ПО упокојењу патријарха Гаврила, државне власти активно су се укључиле у избор новог српског патријарха. Њихов "кандидат" је био епископ злетовско-струмички и тада администратор Епархије сремске Викентије (Проданов).

Но, Свети архијерејски сабор, који бира тројицу кандидата, био је одлучно против њега, па га на првом заседању, 10. јуна 1950, није ни уврстио у могуће кандидате. Уследио је страшан притисак државних власти, нарочито Удбе, због чега се морало одржати друго саборско заседање, 30. јуна исте године, на којем је изгласан нови списак кандидата, наравно с Викентијевим именом на њему. Затим је уследио притисак на чланове Изборног сабора да се трочлана листа сведе на једно име - Викентије.

Изборни сабор имао је тада укупно 73 члана, а у избору је учествовало 59 присутних. Иако у мањини, важан чинилац Изборног сабора била су цивилна лица, њих двадесетак - председници савеза епархијских свештеничких удружења, чланови Патријаршијског управног одбора и потпредседници епархијских савета.

На избор се утицало тако што су чланови Изборног сабора хапшени и застрашивани, или им је спречаван долазак у Београд док се избор не оконча, уколико се у њих није имало поверења да ће гласати за Викентија. Људи су гласали психички дотучени претњама и(ли) "задужени" обећањима. Тако је једном члану Сабора обећан пасош за Америку, ако гласа за Викентија.

У ИЗБОР патријарха по жељи државних власти укључио се и Главни одбор Савеза удружења православног свештенства ФНРЈ. У архиви Савезне верске комисије остали су сачувани узорци два различита позива, с потписима челних људи Главног одбора Савеза свештеничког удружења, секретара Ратка Јелића и председника Витомира Видаковића. Позиви су штампани тако да буду упућени лично, на име. Један позив, судећи по његовом садржају, упућиван је члановима Главног одбора Савеза свештеничког удружења, уз тада уобичајено комунистичко ословљавање - "другу".

А у њему, поред осталог, пише:

"Други сазив Изборног сазива за избор патријарха Српске православне цркве заказан је за 1. јул 1950. године. С обзиром на важност избора и дужност овога Савеза да са своје стране учини све потребно како би на патријарашки престо дошло најдостојније лице, које ће знати и умети водити правим путем брод наше Свете цркве, успоставити искрену сарадњу са нашим народним властима, водити рачуна о свештенству и његовом сталешком удружењу, те правилно решити све проблеме у нашој Цркви, то је потребно да безувјетно као члан Главног одбора овога Савеза дођете у Београд на седнице Главног одбора, које ће се одржавати почев од 27. јуна т.г.

Молимо Вас да све друге задатке и послове одложите, а на овај позив да се одазовете...

Смрт фашизму - слобода народу!"

ДРУГИ позив припремљен је да се упути "господину (остављено да се упише име) члану Изборног сабора за избор патријарха". Порука и молба је слична, с тим што је садржај овог позива дупло шири. Упућујући на то каквог и ког патријарха би требало бирати, у овом позиву се, поред осталог, каже: "...дужни смо учинити све да нови патријарх буде лице које ће знати и умјети правилно водити брод наше Свете цркве, који ће хтјети и моћи ријешити све проблеме у нашој Цркви и успоставити добре и искрене односе са нашим народним властима, а у интересу саме наше Цркве, наших народа и наше заједничке отаџбине." На крају, уместо уобичајеног комунистичког поздрава (као у претходном позиву), каже се: "Очекујући Вашу помоћ и солидарност са свештенством, ми Вас искрено и братски поздрављамо."

Утицало се на избор поглавара Српске православне цркве и притисцима на саме кандидате за патријарха. Како је главни кандидат био митрополит скопски Јосиф, који је иначе у одсуству замењивао патријарха Гаврила, државне власти, да би онемогућиле његов избор, ухапсиле су га за време заседања Сабора и одвеле у манастир Љубостињу на принудни боравак. Касније је пуштен, па опет ухапшен и протеран у Љубостињу и Жичу, где је био до 1953. године, када се тешко разболео и пао у постељу, не успевајући више да се дигне до упокојења 3. јула 1957. године.

ПОШТО је митрополит Јосиф повукао кандидатуру, главни конкурент Викентију постао је митрополит црногорско-приморски Арсеније (Брадваревић). У последњем кругу гласања епископ Викентије добио је 33 гласа, митрополит Арсеније 25 гласова, а митрополит загребачки Дамаскин 2 гласа.

Сведок ових догађаја, један од тада утицајнијих људи у Српској патријаршији Ристо Грђић, директор Патријаршијске управне канцеларије, каже да је уверен да патријарх Викентије није желео овакав избор, али је и он, попут његових гласача, био под психолошким притиском. Каже: "Знам да је тих дана преживљавао тешку унутрашњу борбу, а кад је изабран, био је више скршен него радостан." Грђић истиче да је овај избор нанео тежак морални удар Цркви и да су потом почели да се јављају знаци деморализације у епископату. И још напомиње: "Многе жалосне ствари које знам морам да прећутим."

ДРЖАВНА власт у својој осионости је директно учествовала у избору патријарха Викентија, очекујући од њега, поред осталог, да ће епархијама у Републици Македонији признати самосталност, иако је управо он један од епископа којима је забрањено да се врате на своју епархију у овој федералној јединици.

Ристо Грђић сматра да је било бесмислено то што је држава толико форсирала Викентијев избор. Јер, ако се мислило да ће решити питање "Македонске цркве", није га решио; ако се мислило да ће бити послушнији од других, опет је била у заблуди. Он објашњава да ниједном архијереју није било до борбе са влашћу, нити је власт имала разлога да страхује од било кога ко би дошао на чело Цркве.

РУКОВОДСТВО државе тиме је показало непознавање карактера Српске цркве: у борби против туђина она је увек била снажна и велика, док се у борби против режима изниклог из сопственог народа никад није истицала, јер се увек полазило од тога да би сваки поремећај у земљи пао на плећа српског народа. Зато је било много боље да је патријарх биран добром вољом, без наметања: то би допринело отклањању неповерења и могло би да послужи бољем сређивању односа између Цркве и државе. Такав став добио је потврду у времену које је уследило: за време патријарха Викентија односи између Цркве и државе су погоршани, а не побољшани, како се очекивало. Показало се то и кроз потоње хапшење и пребијање појединих владика, али и то што је баш за време овог патријарха, у периоду од три године, Цркви обустављена свака државна помоћ.


СУТРА: Патријархова моћ убеђивања