КОМУНИСТИЧКЕ власти настојале су да у свој "фронт" увуку и што више свештенства. Зато су оне, убрзо по завршетку рата, поред осталог, потегле и за заказивањем и одржавањем свештеничких скупова. Тим поводом, крајем 1946. године, епископ браничевски Венијамин поднео је Светом архијерејском синоду извештај о свештеничким конференцијама које се сазивају на захтев световних органа власти и одржавају у њиховом присуству. Синод је тада одлучио да се ово питање од "општег значаја" држи у евиденцији.

Такви случајеви били су повод да Председништво Светог архијерејског синода упути распис о забрани држања свештеничких конференција које се сазивају по сугестијама политичких организација, а без знања и дозволе надлежног архијереја.

Црква је настојала и успе(ва)ла да сачува ред и поредак. Али, понегде, где ред и поредак није нарушаван, морала је (или је нашла за сходно) да попусти. Неки њени представници приступили су партизанском покрету у рату, односно државним и друштвено-политичким структурама под вођством Комунистичке партије у миру. Такав случај је са попом Владом Зечевићем, који је члан КПЈ постао 21. марта 1942. године, и то на лични предлог Јосипа Броза Тита.

ВЛАДА Зечевић је на Првом заседању Авноја 1942. године у Бихаћу изабран у Извршни одбор (задужен за верска питања). А на Другом заседању Авноја изабран је за повереника унутрашњих послова НКОЈ-а (Националног комитета ослобођења Југославије). У новој Југославији обављао је низ високих државничких дужности: до почетка 1946. године био је министар унутрашњих послова, затим министар грађевине, па министар саобраћаја у Влади ФНРЈ, члан Владе НР Србије, члан СИВ-а, председник Савезног већа Савезне народне скупштине... Свештеник Милан Смиљанић био је председник Верске комисије НР Србије, министар за пољопривреду, потпредседник Президијума НР Србије, председник Савеза удружења православног свештенства Југославије...

Поједини свештеници ушли су у Народни фронт, у којем су главну реч имали људи одани Комунистичкој партији. Они су то своје прикључење хтели да "овере" и у званичном пријему код патријарха српског Гаврила, 17. марта 1947. године. Гласник СПЦ о томе извештава помало циничним тоном, па каже да су свештеници - чланови Народног фронта Србије учинили "подворење" Његовој светости патријарху српском господину Гаврилу. А да је свештенике "предвео" Његовој светости свештеник Милан Смиљанић, потпредседник Президијума НР Србије. Уз патријарха Гаврила, у разговору су учествовали и митрополит скопски Јосиф и епископ нишки Јован, чланови Светог архијерејског синода.

У ИЗВЕШТАЈУ са овог пријема се наводи да је разговор текао "у врло пријатном расположењу", а да су том приликом патријарх и архијереји препоручили свештеницима - члановима Народног фронта Србије да су "они као свештеници позвати да савесно и марљиво делају на првом месту у светосавској Српској цркви и да ревносно врше своје свештено-пастирске дужности". А "уколико им њихове црквене дужности дозвољавају, нека раде и на другим корисним пословима по народ и отаџбину, који су у складу с њиховим свештеничким чином и позивом".

На крају извештаја се каже: "Пријатно изненађени овако љубазним и очинским пријемом поглавара своје Цркве и остале г. г. архијереја, чланова Светог синода, примивши очинске савете и обећавши да ће по њима поступити и да неће никада и ни у којој прилици пренебрећи своје пастирске дужности, напустили су Патријаршију."

Југословенске комунистичке власти замериле су што су на првом послератном заседању Светог архијерејског сабора бирани и постављани епископи без њихове сагласности. А власти југословенске федералне јединице Босне и Херцеговине отишле су још даље, па у почетку нису хтеле ни да признају за епископе оне који су постављени на те дужности без њихове сагласности.

НА КРАЈУ Другог светског рата Босна и Херцеговина имала је само једног православног епископа - зворничко-тузланског Нектарија (Круља). Цео рат провео је у Београду, као члан Светог архијерејског синода. Нове државне власти оптуживале су епископа Нектарија да је са митрополитом скопским Јосифом (који је замењивао патријарха Гаврила) радио на приближавању Цркве окупаторима и домаћим квислинзима. Оптуживан је да је за време рата сарађивао са владом Милана Недића (која је деловала под надзором окупационих власти), да је присуствовао њеним свечаностима и прославама, и да је сарађивао са четничким покретом Драже Михаиловића. Замерено му је и што је ставио потпис на текст Апел српском народу из августа 1941. године.

КАДА су на првом послератном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, 1947. године, услед последица ратног страдања, изабрана два нова епископа за подручје Босне и Херцеговине - за бањалучког епископа Василије (Костић) и за викарног (хвостанског) епископа Варнава (Настић), који је имао да помаже епископу Нектарију у администрирању Дабробосанском митрополијом и Захумско-херцеговачком епископијом - Влада Босне и Херцеговине није се сложила са тим избором.

Министарство унутрашњих послова БиХ доставило је Савезном министарству унутрашњих послова телеграм у којем се износи неслагање са устоличењем епископа Варнаве у Сарајеву. МУП БиХ обавестило је 4. јула 1947. и Свети архијерејски синод да се хиротонија епископа Варнаве, заказана за 6. јул у Сарајеву, не може обавити. Сутрадан, 5. јула, у Синод стиже депеша Владе БиХ да се њено председништво не слаже са именовањем и устоличењем епископа Василија у Бањалуци и Варнаве у Сарајеву, "ради тога што су се поменута лица својим досадашњим радом истицала као разбијачи братства и јединства наших народа".

ВЛАДА БиХ изражава жаљење што са њом није контактирано и што није обавештена приликом избора поменутих епископа. Патријарх Гаврило на одлуку власти у Сарајеву реаговао је упућивањем жалбе Савезној влади, 14. јула. Не чекајући одговор на жалбу, упутио је владику Василија у Тузлу, да са епископом Нектаријем настави пут у Бањалуку, да би се 20. јула обавило његово устоличење.

Дан уочи устоличења Удба је саопштила члановима Црквеног суда да није дозвољена никаква спољна манифестација, групно кретање, никакви поклици, ношење застава и да се све мора обавити у црквеној згради. Полиција је окружила епископски двор, а многим верницима који су кренули на ову свечаност био је забрањен улазак у Бањалуку. Ипак, према процени присутних, устоличењу је присуствовало око 1.500 верника.


(СУТРА: Партија поставља патријарха)