ПОСЕБАН вид притиска на Цркву био је напад на њене највише представнике, напад на епископе. Сасвим извесно, из два разлога: да би се њихов углед у народу умањио и да би се они, из страха за сопствену безбедност, лакше потчинили вољи државе, која је хтела да у свему демонстрира своју надмоћ и има своју одлучујућу реч.

Први на удару, због свог критичког односа према новим комунистичким властима у држави, нашао се митрополит скопски Јосиф, који је за време рата и неко време после рата замењивао одсутног патријарха Гаврила. Одмах по ослобођењу јужних крајева земље, митрополит Јосиф хтео је да се врати у своју епископију, у Скопље, међутим, нове државне власти то нису дозволиле. Зато је он крајем марта 1945. отпутовао у Врање, које је одређено као привремено седиште његове епархије. Намера митрополита Јосифа била је да се одатле, из тог дела Епархије, поближе обавести о приликама у јужној Србији. Али ни ту његова архијерејска служба није протекла без ометања. Против њега, 26. марта увече, организоване су уличне демонстрације у Врању.

ПОШТО је митрополит Јосиф био главни кандидат за патријарха српског, по упокојењу патријарха Гаврила, државне власти, да би онемогућиле његов избор, ухапсиле су га за време заседања Изборног сабора 1950. године и одвеле у манастир Љубостињу на принудни боравак. Касније је пуштен, па опет ухапшен. Из манастира Жича на Бадњи дан, 6. јануара 1951. стражарно је спроведен у Љубостињу, где више није био под стражом.

Митрополита загребачког др Дамаскина (Грданичког), када је 14. јула 1947. године дошао у Пакрац, као администратор Пакрачке епархије, на железничкој станици сачекала је и напала већа група демонстраната, младих људи. По изласку из вагона, они су окружили митрополита и његову пратњу, извикујући пароле "Нећемо четника за митрополита", "Доле разбијачи братства и јединства", "Живели народни попови", "Назад са издајницима српског народа из нашег краја"... Затим су почели да их гађају јајима. Кад је прво јаје погодило митрополита, он је скинуо капу и рекао: "Хвала"... Кад је демонстрантима нестало јаја, почели су да пљују по њима. Овом приликом повређени су и митрополит и двојица његових пратилаца. Представници државне власти извештавају да су "другови из народне власти и народне милиције" стали у одбрану митрополита и његове пратње и, пошто су их извукли из руку демонстраната, сместили су их у чекаоницу железничке станице. Потом су довезли камионе како би митрополита и остале пребацили у Окучане и тако их заштитили од демонстраната. Међутим, демонстранти су навалили и кроз врата чекаонице...

СВЕТИ архијерејски синод, два дана касније, поводом овог догађаја, извештава Председништво Владе ФНРЈ да је митрополит на своју дужност у Пакрац ишао "у највећој тишини, као и сваки други грађанин", да су за његов одлазак знали само тројица чиновника Црквеног суда. Напомиње се, како се сазнало, да окупљени људи, који су сачекали и напали митрополита нису из Пакраца, што доказује да је овај напад био "унапред смишљен и организован да би се спречила делатност архијереја Српске православне цркве".

Недуго затим нападнут је и епископ горњокарловачки Никанор (Иличић), док је 17. октобра 1947. путовао за манастир Крку, где је био заказан састанак са свештенством Далмације. Њега и игумана Никодима (Опачића) у Кистању напала је маса, око 500 сељака, из оближњих српских села. Обојица су запрљани јајима. У бегу пред разјареном масом владика се склонио у милицијску станицу, а касније је њега и његову пратњу милиција отпратила до Пађана. Тако се стекао утисак да је милиција заштитила владику, међутим, Свети архијерејски синод касније пише Председништву Владе ФНРЈ, да је "из околности под којима се овај напад одиграо" очигледно да је он "организован и смишљено припремљен, а изведен пред лицима органа државне безбедности који нису спречили напад на личност једног високодостојника Српске православне цркве".

МИТРОПОЛИТ дабробосански др Нектарије (Круљ) нападнут је на Преображење 1953. године, у манастиру Озрен, где се налазио на одмору. У касно летње поподне, око 19 сати, у манастир је приспела група од 150-200 људи, већином радника фабрике "Азбест" из Босанског Петровог Села. Узвикујући пароле против митрополита, провалили су у манастирски конак, до митрополитове собе на првом спрату. Лупали су на закључана врата, тражећи да се отворе, иначе ће их разбити. Митрополит је отворио и упитао: - Шта желите, људи?

- Тражимо да сместа напустиш манастир Озрен - рекли су.

Затим су га почели гурати, вући и ударати, а једна жена га је вукла за браду. Пошто је био стар човек, од 75 година, а усто и тешки срчани болесник, у том злостављању стропоштао се на земљу. Мучитеље је молио да га оставе на миру или да га убију, само да га даље не мрцваре. Наставили су да га вуку, ударају и злостављају. Исцепана му је мантија, појас откинут, а неко од нападача отргнуо му је сат са златним ланцем...

Један манастирски момак довезао је манастирска колица, у која је измрцварени митрополит смештен, а потом повезен из манастира. Све време маса их је пратила, вређајући митрополита. Приликом преласка преко потока поливали су га водом, а путем засипали прашином.

НАКОН пређена три километра, стигли су до фабрике "Азбест", где су владику скинули с колица и пренели у аутомобил, којим су га два лица одвезла до железничке станице у Босанском Петровом Селу. С обзиром на то да од удараца није могао да се наслони на ногу, пренет је у воз за Тузлу. Сутрадан, око 9 сати, дошла је група од шест мушкараца и две жене, који су му саопштили да мора истог дана да напусти Тузлу, у противном биће сазван митинг, избиће демонстрације, па нико не може да гарантује до чега то може довести. У тој групи били су људи који су се налазили на важним дужностима, а међу њима је био и потпредседник Градског већа Свето Вујаковић. Митрополит је био принуђен да напусти Тузлу и да пође у Београд.

Тих дана нападнут је и епископ бањалучки др Василије (Костић). Уочи Преображења, 18. августа 1953. године, челници ССРН у Бањалуци одржали су на разним местима овог града конференције, на којима су нападали владику Василија, оптужујући га да не сарађује са народним властима, да је сарадник окупатора, да је непријатељ (тадашње) "данашњице" и непријатељ народа.