ПРЕУЗЕВШИ сву власт у држави, нове комунистичке власти ишле су на то да себе уздигну у врховног арбитра у свим областима друштвеног живота, па и у духовној сфери.

Држава је на разне начине, често не бирајући средства, покушавала да Цркву доведе у подређен положај, да би је тако што више удаљила из народа и потиснула из јавног живота. Из тог разлога слабљена је њена економска моћ, ометане су и спречаване њене активности, урушаван је њен углед, а самим тим и њен утицај у народу. Стваран је друштвени амбијент у којем се показивала "непожељност" Цркве. Отуда чести, безочни и разноврсни напади на Цркву, на њене припаднике и на њену имовину. Како је остало посведочено у Српској патријаршији, није било дана да нису стизали извештаји о страдању Цркве и свештенства.

Онемогућаван је повратак архијереја и свештенства на своја места службовања у новопроглашеној федералној јединици - Народној Републици Македонији, а притом су државни органи стајали иза оних који су радили на одвајању три епархије у овој федералној јединици од Српске православне цркве. Онемогућено је успостављање канонског поретка у Црној Гори. Одузимана је, отимана и узурпирана црквена имовина; свештенство је хапшено, затварано и злостављано; спутавано је отварање верских школа, али и држање верске наставе у грађанским школама... Држава, у многим случајевима, није се држала ни сопственог законодавства у поштовању права Цркве на слободно деловање.

Док је држава од Цркве тражила лојалност и послушност, Црква је од државе трпела многе ударе и ометања у свом раду. Из тог разлога, Свети архијерејски синод 17/4. септембра 1946. године саставља опширно писмо Председништву Владе ФНРЈ, у којем се изражава незадовољство односом државе према Српској православној цркви и наводи мноштво примера злостављања свештеника и верника, отимања, уништавања и скрнављења црквене имовине и онемогућавања рада Цркве.

Указује се на то да су готово сви епископски домови, зграде за становање епархијских архијереја, све зграде црквених судова и готово све друге зграде у својини Цркве бесправно одузети и у њих усељена или војска или каква друга државна или месна надлештва, па чак и приватна лица.

Подсећа се, такође, да је Српска православна црква пре рата имала пет богословија - у Сремским Карловцима, Призрену, Битољу, Сарајеву и на Цетињу - Монашку школу у Високим Дечанима и факултет у Београду, а да после више од годину дана од завршетка рата ниједна од ових школа, сем факултета, није могла да настави рад, јер су "све до једне одузете од Цркве и употребљене за државне, војне и друге сврхе".

Затим се скреће пажња и на свакодневну појаву одузимања без накнаде ситне стоке, намирница, бачви, буради, кола и других манастирских покретности. Потом се истиче: "Не може се прећи ћутке ни преко оних многобројних случајева где се државне власти и органи потпуно неумесно, незаконито и неоправдано мешају у чисто унутрашње послове Цркве."

Свети архијерејски синод даље упозорава да, поред наведених случајева бесправног и самовласног одузимања црквених добара, мешања државних власти у чисто унутрашње послове Цркве, ометања и забране богослужења и других верских обреда, ни сама личност многих свештених лица није остала поштеђена. Указује се на разне случајеве хапшења свештеника, а да црквена власт није обавештена зашто су ухапшени. Потом се у писму Председништву Владе ФНРЈ говори о великом броју свештеника који су по пресудама грађанских власти осуђени на дугорочно лишење слободе и налазе се по разним казненим заводима на издржавању казне, а, такође, да црквена власт о томе није званичним путем извештена.

Предочио је Свети архијерејски синод да ни сами животи свештених лица нису више у сигурности. За пример, "од многих примера", навео је само случајеве пароха бистричког у Архијерејском намесништву млавском свештеника Чедомира Кујунџића и пароха дрежничког у Архијерејском намесништву плашчанском свештеника Ђорђа Жутића, који су "без икаква суда и пресуде и без икакве кривице једноставно убијени".

Указао је и на то да православни храмови са својим светињама нису остали поштеђени, већ се на разне начине скрнаве и светиње обесвећују.

Наводећи многобројне документоване примере поступања нових власти према Цркви, Синод у писму Председништву Владе ФНРЈ истиче да је јасно да Црква нема довољно правне заштите која јој је основним државним законом загарантована. Гоњење Цркве се наставило и после ових притужби југословенској влади, и после сусрета представника Цркве са представницима државе.

Само у времену од краја октобра 1944. до почетка децембра 1948. године убијена су 22 свештена лица Српске православне цркве. Многим свештеницима је суђено. Тако, само у Босни и Херцеговини, од 1945. до 1953. године је кривично гоњено и осуђено 46 православних свештеника, а међу њима и један викарни епископ, епископ хвостански Варнава (Настић), који је 1. марта 1948. године осуђен на једанаест година затвора. Сваки четврти православни свештеник у БиХ у том периоду био је кривично гоњен и осуђен.

Непосредно после рата, нова власт само на подручју Босне и Херцеговине убила је више од двадесет свештеника. Највише на подручју Дабробосанске митрополије и Бањалучке епархије.

Услед таквог односа државних власти, Свети архијерејски синод био је принуђен да се непрестано бави "активностима" упереним против Цркве.

Држава није обезбедила законске инструменте за ефективно остваривање Уставом прокламованог уставног права.

Посебно се скреће пажња на то да штампа и поједине политичке организације "намерно и отворено" према Цркви показују "пропагандистички непријатељски став".

Репресије државних власти над онима који су одлазили на богослужења учиниле су да храмови у многим местима буду празни.

Стварао се нови друштвени амбијент, у којем је сузбијана хришћанска духовност.

Однос државе према Цркви следили су многи који су хтели да се додворе новим властима. Сведочећи о друштвеним приликама у времену непосредно по завршетку Другог светског рата, потоњи професор Универзитета и академик Реља В. Катић пише да су, да би показали своју приврженост, новопечени припадници "напредног покрета" морали стално да се доказују. А они су то чинили денунцирањем својих родитеља, ломљењем и бацањем славских свећа, пљувањем славског колача, одбијањем да присуствују црквеном обреду при сахрани својих верујућих родитеља...