ДРЖАВА је настојала да Цркву контролише и на њен рад утиче не само споља, него и - изнутра. Отуда је, одмах по завршетку Другог светског рата, утицала на оснивање Свештеничког удружења, које је, по некима, доживљавано као "рак-рана Српске православне цркве".

"Рукопис" државе у оснивању и "неговању" овог удружења видео се и по томе што је оно тада било организовано по републикама (државним федералним јединицама), а не по епархијама.

Представници удружења већ 23. октобра 1949. године реферишу Јосипу Брозу Титу да је 1.470 свештеника, што чини 70 одсто свештенства Српске православне цркве, учлањено у ово удружење. Било је и епископа који су били његови чланови.

И Земаљска комисија за верске послове НР Србије, са своје седнице 26. јануара 1951. године, саопштава да је у Удружење православног свештенства учлањено око 70 одсто целокупног православног свештенства у НР Србији.

Овом приликом, Верска комисија Србије славодобитно истиче како је свештенство учлањено у ово удружење ангажовано у органима нових државних власти. У записнику са наведене седнице је записано: "Сви чланови Удружења, поред својих редовних дужности, ангажовани су радом у народним одборима, Народном фронту, задругама, саветима, комисијама итд. где су показали видне резултате у свом раду, у ком смислу су умногоме помогли усклађивању односа између Српске православне цркве и државе."

ИЗ ЗАДАТАКА који су дефинисани на овом састанку види се да је Свештеничко удружење било под надзором Верске комисије. Приоритетна обавеза ововог форума била је да "Комисија и даље буде у сталном контакту са свима црквама и верским заједницама и да, пратећи њихов рад, испитује односе цркава према држави, старајући се нарочито да се све појаве које би умањивале добре односе између државе и Цркве на време отклањају и сузбијају..." Затим се одређује: "Да Комисија и даље прати рад Удружења српског православног свештенства у НРС, да са њим буде у сталном контакту и да му пружа помоћ у његовом раду и правилном развоју..."

Држава је учествовала у покривању трошкова Савеза удружења православног свештенства ФНРЈ. Пошто је, одузимањем имовине и разним другим мерама, Црква доведена у тешко материјално стање, а самим тим и њено свештенство, држава је то користила, да покаже "милост" према сиромашним свештеницима, додељивањем помоћи, али - искључиво преко Свештеничког удружења.

Коришћена су разна средства да би се свештенство подстакло и приволело да се укључи у Свештеничко удружење. Тако је, рецимо, генерална дирекција Југословенских железница 1958. године издала упутство потчињеним службама да свештеним лицима која нису чланови Свештеничког удружења убудуће не издају легитимације за коришћење повластица у железничком, речном и поморском саобраћају приликом путовања на годишњи одмор.

ОД ЦРКВЕ је захтевано да призна ово удружење. Међутим, Црква је то упорно одбијала, углавном под образложењем да правила овог удружења нису усаглашена са захтевима највишег црквеног тела.

Истовремено, на удару државе били су они црквени великодостојници који су се изјаснили против Свештеничког удружења. Тако, митрополит црногорско-приморски Арсеније, 1954. године је осуђен на строгу затворску казну, између осталог, и зато што је казао да је Свештеничко удружење основано по наређењу државних власти. Против митрополита је вођена истрага и зато што није радио на томе да Свети архијерејски сабор призна ово удружење.

Пре овог судског процеса, водио се кривични спор против четворице свештеника Митрополије црногорско-приморске. Оптужени су да су нападали Свештеничко удружење, а они су, у ствари, износили разлоге због којих не желе да уђу у ово удружење. Свештеници су ухапшени. На суђењу одбрана је износила чињеницу да је Свештеничко удружење, по Уставу, приватна установа, међутим, председник суда је бранио оптужницу с образложењем да је Свештеничко удружење установа јавно-правног карактера. На главном претресу тројица свештеника су "признала" да су учинили кривично дело што нису приступили Удружењу и за то се покајали. Молили су опроштење и обећали да ће убудуће бити верни ССРНЈ, па је јавни тужилац повукао ту тачку оптужнице.

ДРЖАВНЕ власти пошто су финансирале рад Свештеничког удружења, пратиле су његове активности. Тако, Верска комисија Србије на својој седници 13. маја 1958. године доноси један од закључака: "Позвати у Комисију на разговор чланове Земаљског одбора Удружења православних свештеника и указати им на неактивност и остале пропусте у раду, те дати оријентацију за даљи рад."

Од самог формирања ово удружење важило је као полуга у рукама државне власти, која је коришћена за уплитање у рад Српске православне цркве. То је, на свој начин, признала и Савезна верска комисија, на седници 30. маја 1968. године, када је у закључцима речено: "Комисија сматра да даљем развијању и друштвеној афирмацији свештеничких удружења смета што званична црква, а и јавност, свештеничка удружења третирају као привезак власти. У мењању таквог гледања на удружења, Савезна и републичке комисије за верска питања, а нарочито ССРН, треба да помогну удружењима да се што више осамостале и развијају у демократске организације и да своје програме преоријентишу на решавање актуелних питања од интереса за целокупно свештенство. Истакнуто је да материјалну помоћ удружењима треба повећати."

САВЕЗ удружења православног свештенства ФНРЈ настојао је да се етаблира у српској јавности и објављивањем Споменице православних свештеника - жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби. Занимљиво је да се за мото ове књиге узимају речи државно-комунистичког лидера Јосипа Броза Тита: "...Ми смо у току рата против окупатора и домаћих издајника имали једну од главних парола и главних задаћа: спријечити братоубилачки рат, створити братство и јединство. Ми смо у томе и успјели..."

Зато, по урушавању комунизма, на свом првом редовном заседању, под председништвом патријарха Павла, 21. маја 1991. године, Свети архијерејски сабор доноси одлуку, у којој се каже: "С обзиром да Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у послератном времену никада није признао постојање тзв. Савеза удружења православних свештеника Југославије, као ни епархијских удружења - која су била конститутивни део Социјалистичког савеза радног народа Југославије - који више не постоји, то сматрати да више не постоји ни тзв. Савез удружења православних свештеника Југославије, нити епархијска удружења."