РЕВОЛУЦИОНАРНА власт у почетку се трудила да има толерантан однос према вери. Душан Чкребић, дугогодишњи државни функционер у послератном периоду, у разговору са овим аутором каже да су комунистичке власти у почетку само из политичких разлога имале толерантан однос према вери.

Циљ је био, каже, да најпре ојачају у народу и да буду политички признати. Зато се ишло на стварање Привремене владе, у коју су ушли и представници краљевске владе - да би нове (комунистичке) власти, које су имале одлучујућу улогу, добиле легитимитет и биле међународно признате. Такав однос нових, власти према вери није издржао више од годину дана, и он се мења већ од првих послератних избора, 11. новембра 1945. године.

Да би показале свој "толерантан однос" према вери, комунистичке власти, у почетку су омогућавале, па чак и учествовале у прослави верских празника. Сасвим извесно, тиме су хтеле да покажу да су са народом, да поштују његову веру, традицију и обичаје.

НА БАДЊИ дан, 6. јануара 1945. године, чак је и вођа партизанског покрета и генерални секретар Комунистичке партије Југославије Јосип Броз Тито свечано дочекао војску која је, по старој српској традицији, носила бадњак. Војска је бадњак носила и у Нишу. Према директиви Агитпропа Централног комитета КПЈ, уследила је и прослава Светог Саве у ослобођеним крајевима земље. Повереништво АСНОС-а послало је упутство о прослави Светог Саве у школама. Школска прослава требало је да буде одвојена од верског обреда. На такву препоруку реаговао је Свети архијерејски синод, па је два дана уочи прославе одлука измењена и Синод је обавештен да ће се у свим школама Свети Сава прославити са верским обредом.

Потом је путем медија извештено да је школска слава Свети Сава свечано прослављена у свим београдским основним школама и гимназијама, као и на Београдском универзитету.

У ЈАВНОСТИ посебно велики публицитет дат је прослави Светог Саве у Народној скупштини. Прослави, коју је организовао АСНОС, присуствовало је више од 350 гостију. Били су присутни маршал Јосип Броз Тито, чланови НКОЈ-а, председништво АВНОЈ-а, чланови Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда, чланови Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију, чланови савезничких војних мисија Совјетског Савеза, Велике Британије, Сједињених Америчких Држава и чланови војних мисија Чехословачке, Бугарске и Грчке...

Те 1945. године прослављен је јавно и празник Врбица. Поворке деце из свих школа ишле су, носећи заставе ДФЈ и гранчице врбе, до најближе цркве. У штампи је обележена прослава овог празника, као што је потом обележена и прослава највећег хришћанског празника Васкрса. Министарство просвете Србије 19. маја 1945. послало је свим школама одлуку и о прослављању дана Ћирила и Методија (24. маја)...

ВЕЋ од следеће године почиње постепено повлачење од прославе црквених празника. Јануара 1946. Министарство просвете НР Србије донело је пропис о начину прослављања Светог Саве у школама на подручју Србије. Верски обред био је одвојен од школске прославе. Просветним и школским властима скретана је пажња да не чине никакве сметње црквеним властима и свештеним лицима уколико буду желели да у црквама обележе празник Светог Саве. Такође, напоменуто је да ученике не би требало спречавати да присуствују обреду, ако то желе.

Током 1946. прослава Светог Саве помиње се само успутно. О Васкрсу готово нико не пише. Следећих година више се не помиње ни прослава Светог Саве.

У Извештају ЦК КПС за 1947. годину наведено је да је број верских празника смањен на најмању меру: један дан за Божић, један дан за Васкрс, док на дан Светог Саве школе раде.

ПРЕДСЕДНИШТВО Владе ФНРЈ 22. децембра 1948. године упутило је поверљиви распис нижим органима да се Божић више не празнује. Од 1949. године као школски празници и нерадни дани уведени су 1. и 2. мај, 29. и 30. новембар, 1. и 2. јануар; осим ових дана ученици римокатоличке вероисповести могли су да изостану из школе 25. децембра и 1. новембра, а ученици православне вере 7. јануара (Божић) и на дан крсне славе. Међутим, локални органи власти нису поштовали ове одредбе, па су ученици основих школа у Србији морали и на Божић да долазе у школу. Временом, из године у годину, пооштраван је однос према верским празницима и према онима који су их прослављали. Већ почетком педесетих година школске власти кажњавале су децу која су присуствовала прослави Светог Саве. Поједини месни народни одбори ометали су прославу Светог Саве и у самим црквама.

Све ово говори да је почетан "толерантни однос" био наменски да се искористи углед Цркве за сопствено промовисање, зарад добијања подршке јавности.

Иако је у почетку Црква показивала предусретљивост према новим властима, гајећи наду да ће моћи слободно да обавља своју службу и своју мисију, већ у Васкршњој посланици 1946. године, верном православном народу се указује да се не могу изнети све промене које су "наступиле у овом новом добу живота светосавске Цркве", па се спомињу само две.

ПРВА, да је Црква одвојена од државе (што је потврђено првим послератним уставом). Тим поводом се подсећа да су до Другог светског рата Црква и држава биле "у заједници", а да се то, укратко, овако манифестовало: "у државним школама предавала се наука о вери као обавезан предмет; ученици су обавезно ишли на света богослужења; у школама су празновани прописани црквени празници; ученици су посећивали цркву и обавезно се причешћивали; војска је имала нарочите од државе постављене војне свештенике; и најзад држава је признавала црквени брак, а исто тако и црквени развод брака."

Потом се истиче: "Данас је то друкчије."

С обзиром на тако велику промену у третману Цркве, верујући народ се (на основу искуства из историје) уверава да она "неће пропасти".

ДРУГА промена на коју се посебно указује, а за коју се каже да је "можда још много значајнија, можда и кобнија од оне прве", јесте: "слобода проповедања безбоштва; слобода проповедања да нема Бога; слобода да се доказује да вера није ни потребна, и да је шта више штетна".

Посланица је изазвала гнев државних власти, па су, у многим местима, уследиле забране њеног читања по православним храмовима на Васкрс. Накнадно ће се сазнати да је "спорну" посланицу 1946. године написао патријарх Гаврило, који је тада још увек био изван земље. Због тога ће му доцније режим чинити сметње у добијању путних исправа за повратак у отаџбину.