БОРБЕ за ослобођење Београда, главног града Србије и Југославије, при крају Другог светског рата, трајале су осам дана, почев од 12. октобра 1944. године. У петак 20. октобра изјутра престале су уличне борбе, Београд је био ослобођен од Немаца.

Истог дана када је Београд ослобођен свештеници са гробља су јављали Патријаршији да Руси траже да се њихови погинули војници сахране по црквеном обреду. Следећих дана Руси су и сами сахрањивали своје погинуле борце. У недељу 22. октобра, поводом ослобођења Београда, митрополит скопски Јосиф, који је у одсуству замењивао патријарха Гаврила, одржао је у Саборној цркви свечано благодарење и помолио се Господу за "и даље поспешеније братске руске и наше војске".

До првог контакта нових власти и највиших представника Српске православне цркве дошло је 5. новембра 1944. године, када је командант града Београда генерал-мајор Љубодраг Ђурић стигао у Патријаршију, где је разговарао са митрополитом Јосифом. Како је Синод доцније саопштио, "разговор се водио по питањима односа Цркве и државе, о вези наше земље са свима њезиним деловима, о црквеној просвети и штампи".

НЕДЕЉУ дан касније, 12. новембра, у београдској Саборној цркви одржан је парастос руским и српским (југословенским) војницима изгинулим приликом ослобођења Београда. Парастосу су присуствовали представници Авноја, Националног комитета и Врховног штаба Народноослободилачке војске, командант Београда, представници руске војске, руски и југословенски официри и војници, као и велики број Београђана.

Црква је показивала предусретљивост према војсци која је ослобађала земљу од страног окупатора, па је, на иницијативу Његовог високопреосвештенства митрополита Јосифа, по свим београдским црквама од 1. до 20. децембра 1944. године, организована сабирна акција прикупљања прилога за помоћ борцима југословенске и братске руске војске. А на дан Светог Николе митрополит Јосиф посетио је рањене борце који су се налазили на лечењу у болници на Дедињу, у Београду. Митрополит, са двојицом свештеника и једним јерођаконом, прво је обавио обред водоосвећења и резања славског колача рањеним борцима који славе Никољдан, а онда одржао пригодно слово. Потом је обишао све југословенске и руске војнике и са сваким посебно поразговарао. Сваком војнику спремљен је по пакет, у којем је било печења, колача и јабука, што је био дар Српске православне цркве. Осим тога, Српска црква приложила је и 12.000 динара за побољшање исхране.

ПОШТО је велики број Београђана за време савезничког бомбардовања на Васкрс 1944. године остао без крова над главом и без најнасушнијих потреба, Српска црква, опет на иницијативу митрополита Јосифа, издвојила је два и по милиона динара за указивање материјалне помоћи пострадалој пастви.

Свети архијерејски синод упутио је 1. јануара 1945. године распис (акт бр. 1) архијерејима за прикупљање сваковрсне помоћи борцима на фронту. У овом распису се наводи: "Наступила је зима свом својом оштрином, а деца наше св. Цркве и нашег народа, често без топле одеће и обуће и без довољно хране, стоје у бојним редовима, боре се и проливају крв за ослобођење целе наше земље и нашег народа. Њих на то покреће велика љубав према своме роду и слободи, па се не жале што се муче, пате и гину да би овоме народу извојевали најдрагоценији дар: златну слободу." Затим се моле владике да преко подручног им свештенства, у име свете Цркве, сакупљају од верног народа за борце "помоћ у одећи, рубљу, чарапама, рукавицама, намирницама и другим потребама". Нарочито се апелује да свештенство оба реда, "лично и у име поверених им цркава и манастира, учине и сами са своје стране прилоге у што већем износу, да би тако били углед вернима у пожртвовању", а "деци на бојном пољу причинили духовну радост".

КАДА је Немачка 9. маја 1945. године потписала капитулацију, митрополит Јосиф издао је налог да се сутрадан, у четвртак 10. маја, у свим београдским православним црквама одржи благодарење. Његово високопреосвештенство митрополит Јосиф, уз саслужење десеторице свештеника и једног ђакона, чинодејствовао је на благодарењу у Саборној цркви у Београду.

Овом чину присуствовали су и краљевски намесници, потпредседник Авноја Марко Вујачић, потпредседник Савезне владе Југославије Милан Грол, министри Влада Зечевић, Сретен Вукосављевић, Емануел Чучков, Јаша Продановић и Сава Косановић, као и неколико представника Народне владе Србије. На крају благодарења, са царских двери, митрополит је одржао беседу, у којој је, поред осталог, рекао: "Слобода је извојевана и ми је са срдачним одушевљењем поздрављамо! Поздрављамо и желимо: да нам буде стабилна и трајна, да нам свима донесе поуздање у цветну, срећнију и мирну будућност. Кличем: Живела слобода!"

ЦРКВА је прихватила нову реалност и ниједним чином није опструисала нове државне власти. Позивала је своје верне да се укључе у обнову земље и санирање ратних последица.

Тако, у Васкршњој посланици 1945. године, објављеној народу на Васкрс те године, поручује: "Сви смо дужни да у овим данима напрегнемо све своје силе па да, уз помоћ Божју и наше војске и наших великих савезника, пошто се коначно ослободи наша земља од окрутног завојевача, удруженим силама што марљивије прегнемо да се ратне ране што пре и потпуно залече... многе породице остале су без крова и средстава за живот; многи родитељи без своје деце, своје узданице и потпоре у старости; многа деца без својих родитеља, својих храниоца и заштитника."

У СЛЕДЕЋОЈ, Божићној посланици, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, готово у целини, посвећује се позиву на рад, обнову и подизање отаџбине. У посланици се истиче да је рад "најпреча дужност која нам се намеће у ове наше послератне дане, ако не желимо да доживимо и друга разочарања и друга зла. Државници нека се старају о држави и раде на консолидацији мира. Војници који су се борили за слободу, нека се боре и даље да она буде потпуна, свакоме једнака и мирна. Свештеници нека проповедају љубав, братство и мир свима људима, јер без тога нема среће човечанству. Наставници нека васпитавају нашу децу и омладину оним идеалима који су достојни човека и хришћанина. Жене и мајке нека улевају деци своју љубав према човеку, а не мржњу, јер је мржња највећи демант њиховог материнства. Земљорадници који раде земљу, радници који граде куће, који шију одећу и обућу, нека удвоструче своју снагу, јер је посла много... "


СУТРА: ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА СИНОДА