ПО завршетку Другог светског рата, нове, револуционарне власти у Југославији учиниле су радикални раскид с правним системом старе државе. Грађен је нови друштвени поредак, што је захтевало успостављање нових односа у друштву. С таквим раскидом прекинути су и раније успостављени односи Цркве и државе.

Црква се тако нашла изван закона. Тиме се, свесно, створило стање стихије, у којем ће Црква бити на удару, а све зарад њеног слабљења и потискивања на маргину друштвеног живота.

Устав југословенске федерације из 1946. године прокламовао је одвојеност Цркве од државе, да би се потом на овој уставној одредби, у односу према Цркви, градило остало државно законодавство. Црква је, из јавног, потиснута у приватни живот.

Црква је одвојена од државе, али се држава није одвојила од Цркве, у настојању не само да је потисне из јавног живота, него и да њену улогу што више умањи у приватном животу.

ДРЖАВА је систематично радила на томе да Цркву себи потчини. Црква је слабљена одузимањем њене имовине, ометањем и спречавањем њених активности, "убијањем" њеног угледа и утицаја у народу и њеним потискивањем из свих сфера друштвеног, односно јавног живота, да би тако ослабљена, уз строги надзор над радом свештенства и одвраћањем верујућег народа од своје вере, била доведена у подређени положај.

Српској цркви отети су сва покретна и непокретна имовина и матичне књиге, разбаштињено је вековно наслеђе, из основних и средњих школа избацили су и забранили свако духовно образовање (веронауку), а онда су и Богословски факултет избацили са Београдског универзитета.

Комунистичке државне власти Цркву су сврстале у табор идеолошких противника, што је значило да онај ко би отворено показивао припадност Цркви и ко би се јавно заузимао за афирмацију њене улоге у друштву, у најмању руку, не би могао да рачуна ни на какав истакнути и одговорнији друштвени статус.

Тако се дошло у ситуацију да изабрани представници српског народа, као и они који претендују на неку значајнију друштвену дужност, буду удаљавани и подстицани на одрицање од Цркве. А онда се такав однос, директно или индиректно, наметао и свим осталим слојевима друштва.

ИЗ ТОГА је следио логичан закључак, који апострофира и црквени историчар Ђоко Слијепчевић, да су комунисти, нарочито у почетку борбене партизанске активности и одмах после освајања власти, у свом програму имали искорењивање вере у тотално обезбожење друштва. Ишло се на стварање новога човека и новога друштва, на сасвим новим идејно-моралним и идеолошко-политичким основама, што је подразумевало одрицање од вере и од народне традиције, засноване на српској православној побожности.

За Цркву је настао проблем сналажења у таквој ситуацији, а за верујући народ - искушење да пође за нечим што се гласно (али с нејасним намерама) намеће, или да остане (по цену, сасвим извесно, не мале жртве) при ономе што је уткано у његово биће.

Држава конституисана на комунистичкој (марксистичкој) идеологији подводила је и смештала духовни живот под окриље идеологије на којој је она почивала.

Време од завршетка Другог светског рата до краја 20. века, посматрајући кроз однос државе и Цркве, може се поделити у три периода: I - време гоњења Цркве (1945-1953), II - време надзора држaве над Црквом (1953-1984) и III - време победе вере над идеoлогијом (1984-2000).

ПРВИ период, од 1945. до 1953. године, јесте најтежи период у новијој повести Српске православне цркве. У овом периоду долази до формално-правног одвајања државе и Цркве, али и отвореног показивања надређеног положаја државе у односу на Цркву. Обнова верског и црквеног живота ометана је од државе или услед необезбеђивања услова за то од државе. Спроведеном аграрном реформом и другим државним законским, односно правним актима, Црква је остала без многих својих непокретних и покретних добара и тиме је доведена у зависан материјални положај од државе. Притом, услед непостојања одговарајућег закона којим би се гарантовала верска права и слобода деловања Цркве, дешавали су се многобројни и разноврсни напади на Цркву и припаднике Цркве, без одговарајуће заштите државе.

ДРУГИ период започиње 1953. године, од доношења Закона о правном положају верских заједница. Доношењем овог закона нису престали напади на Цркву и нису престала ометања верско-црквеног живота. Али, ипак, његово доношење - и поред сужених граница верских права и слобода - било је од велике важности за правну сигурност Цркве. Јер, он је означио и границе преко којих није дозвољена до тада често толерисана самовоља појединих државних органа или оних које је требало држава да заустави. Напади су с временом јењавали, али никада, у току овог периода, нису сасвим престали. Увидевши да се Црква не може сасвим "победити", с обзиром на њену дубоку утемељеност и висок духовни домет у српском народу, државне власти ишле су на то да је контролишу не само споља, него и изнутра; отуда, поред осталог, настојање државе да се умеша у избор епископа, а посебно да утиче на избор патријарха српског. Држава прати сва дешавања у Цркви и предузима мере како не би ојачао верски утицај у народу.

ТРЕЋИ период, према налазима овог аутора, започиње 1984. године, када државне власти Србије дају Српској православној цркви дозволу за наставак градње српског заветног храма, Храма Светог Саве на Врачару, у Београду, једног од највећих православних храмова у свету. Овај чин симболично, али и фактички, означио је отопљавање односа између државе и Цркве. Поновном освећењу пре готово пола века подигнутих зидова започетог Храма Светог Саве и полагању повеље о наставку његове градње, 12. маја 1985. године, присуствовало је 100.000 људи, а четири године касније, првој литургији под тек подигнутом куполом, присуствовало је око 150.000 људи. Нови однос државе према Цркви у Србији пренео се и на друге крајеве Југославије. Верске манифестације биле су све бројније и све посећеније. Црква се постепено враћала са друштвене маргине у јавни живот. До тада наметана идеологија губила је снагу пред моћима вере.

Однос државе према Цркви, и уопште друштвене прилике у времену после Другог светског рата, снажно су утицале на живот Цркве, но она ниједног тренутка није одступила од свог вековног канонског поретка, од своје основне дужности - службе Божје. Служила је свуда где је то било могуће. Али и настојала да мисионари, колико су тадашње прилике то допуштале.


СУТРА: МИТРОПОЛИТ поздравља ослободиоце