ПРОЦЕС фалсификовања историјских факата и политичко-идеолошких инструментализација прошлости није новијег датума нити изум с краја 20. и почетка 21. века. Готово да нема периода у људској историји где није било покушаја стварања надгледане историографије и историографског инжењеринга од стране моћних група и појединаца: цркве, државе, нације, партије, вође... Ревизији историјских чињеница и злоупотреби у дневнополитичке сврхе у последње време нарочито је подложно подручје Балкана, које је због свог геостратешког значаја увек кроз историју било поприште сукоба интереса великих сила.

Рат на просторима претходне Југославије и долазак косовскометохијског проблема у жижу интересовања политике проузроковали су и велику заинтересованост домаће и европске историографије за косовскометохијско питање и положај Срба и Албанаца, како у ранијој прошлости, тако и у 19. и 20. веку. Поред великог броја релевантних и објективних студија које су написали домаћи и англосаксонски историчари, објављене су и оне за које се не би могло рећи да су објективне и непристрасне. Тренд најновијег прекрајања историје у циљу популарисања једне политичке идеологије, бар што се тиче простора Балкана, западног Балкана или југоисточне Европе, како модерни језикословци називају Балканско полуострво, отпочео је енглески историчар Ноел Малколм са својом књигом Kosovo. A Short History, објављеном 1998. године у издању "Макмилана" из Лондона.

У ОВОЈ, понајмање научној студији - која, како с правом истиче др Славенко Терзић, више личи на политички меморандум, политички елаборат о албанском питању написан за неку међународну конференцију ради решавања албанског питања и стварања велике Албаније - присутна је недопустива и субјективно пристрасна селекција историјских извора и литературе. Аутор је свесно занемаривао релевантне српске изворе и литературу и понудио нову оцену карактера балканских ратова, изнедрио синтагму о српској колонијалној управи на Косову и Метохији после 1912. године и тенденциозно сакрио неке основне аргументе који говоре о идиличним српско-албанским односима који су, по мишљењу аутора, поремећени доласком српских окупатора и колонизатора.

Малколм већ у предговору своје књиге износи низ нетачних историјских чињеница. Тако, на пример, истиче да је било масовних протеривања Албанаца и муслимана с територија које су "освојиле" Србија и Црна Гора 1877-'78. године. Такође, изнео је и тврдњу да су српска и црногорска влада од првог тренутка након што су освојили Косово 1912. године почели да спроводе систематско непријатељство и мржњу коју регион до тада није видео, а на освојеном Косову Албанци су чинили апсолутну већину.

ЕНГЛЕСКИ историчар износи и веома опасну тезу да је стање у Косовском вилајету до његове "анексије" од стране Србије 1912. године било готово савршено, а односи Срба и Албанаца скоро идилични. Да би поткрепио егзистенцију те хармоније у односу двају народа, тврдио је како су се они заједнички борили као "савезници 1389, а заједно су крајем 17. века устали да збаце Османску власт".

Ноел Малколм занемарује или свесно прећуткује многе извештаје које су слали како српски, тако и страни представници са простора Старе Србије и Косовског вилајета, а који говоре о многобројним нападима Албанаца на хришћанску популацију, који су се често завршавали смртним исходом. Веома су штетне и опасне, из научног угла гледано, и његове квалификације Првог балканског рата, који он квалификује као освајачки, а не као ослободилачки, а српску власт на Косову и Метохији после ослобођења као колонизаторску.

РАЗМАТРАЈУЋИ албански национални покрет у 19. веку, а посебно у периоду од 1878. до 1912. године, оквалификовао га је као доба националне ренесансе. Занимљиво је да Призренској лиги даје снажан муслимански карактер, иако је првобитно тврдио да је то чисто албански политички подухват. Желећи да идеализује њен значај и деловање, тврдио је да се, и поред спорадичних извештаја о насиљу над хришћанима, већина савремених посматрача слагала да је Лига на просторима на којима је деловала и које је контролисала успоставила правичан јавни ред и да су хришћани од тога имали користи.

Погоршање у односима између муслимана и хришћана довео је у везу са масовним истеривањима муслимана с територија које су у српско-турским ратовима 1877-'78. припале Србији. Посебно је апострофирао бројке од 60.000 до 70.000 албанских избеглица које су приморане да се иселе из Србије и преселе на територију Косовског вилајета. То протеривање Албанаца из Србије приписао је српској државној политици, чији је циљ био стварање "етнички чисте територије". Он одлазак Албанаца из Србије назива етничким чишћењем.

ИСТОВРЕМЕНО исељавање Срба из Косовског вилајета и њихов одлазак у Србију у исто време покушава да релативизује, користећи уопштене фразе када говори о узроцима њиховог одласка. Срби су, према његовом мишљењу, одлазили због локалних непријатељстава, опште стагнације", лошег локалног административног система, као и због атрактивнијег живота у новопризнатој српској држави. За разлику од Србије, која је имала јасан државни план о етничком чишћењу свог простора од Албанаца, Малколм негира да је Османско царство имало државну стратегију о истребљењу Срба, као и да се не може повући паралела између "миграција Срба" и "искорењивања Албанаца" у Србији.

У својој књизи Ноел Малколм се бавио и питањем броја исељених Срба из Косовског вилајета. Оспорио је, као непоуздан, податак Нике Жупанића, да се у раздобљу од 1878. до 1912. године иселило 150.000 Срба са Косова, и допушта могућност да је, по грубој рачуници, отишло око 60.000 људи.

У НАМЕРИ да минимизира број Срба на Косову и Метохији и КиМ представи као подручје са доминацијом Албанаца, селективно је употребио два податка. Према једном из седамдесетих година 19. века, на том подручју је живело седамдесет одсто муслимана и тридесет одсто немуслимана, да би се тај однос почетком 1890. године променио. Тада је на Косову живело седамдесет два одсто муслимана и двадесет осам одсто немуслимана.

Наравно да нико не спори да се становништво из тзв. нових крајева, који су ушли у састав Србије, између осталих и са Косова и Метохије, исељавало са тог простора. Поред представника турског административног апарата, одлазили су и Албанци, и то они који су се борили против српске војске у Првом балканском рату, или после уласка српских војних снага на Косово и Метохију. Према једном повереничком извештају који је објавио колега Милош Јагодић, њихов број је до почетка августа 1913. износио двадесет хиљада, а били су концентрисани у подручју Скадра. Српске власти су их чак у јуну 1913. године позвале да се врате у земљу, што су они одбили, надајући се да ће "српска окупација" бити привремена.



ЛАВ ТРОЦКИ ПРОТИВ СРБА

ВЕЛИКИ број неистина и фалсификата Малколм износи у вези са балканским ратовима, тврдећи да су Срби уништавали албанска села кроз која су пролазили приликом освајања. Он је као релевантни извор цитирао Лава Троцког, који је, као дописник украјинског листа "Кијевска мисао" са Балкана у то време, изнео оцену да су убијања Албанаца и уништавање њихових села резултат нечег вишег него што је приватна иницијатива, односно да су Срби у Старој Србији извршили "систематско истребљивање муслиманског становништва".


СУТРА: КОНСТРУИСАЊЕ ПОЛУИСТИНА И ЛАЖИ