СПОРАЗУМ руске царице Катарине и хабзбуршког цара Јосифа II о међусобној подели европских делова Турске снажно ће се рефлектовати и на националноослободилачке циљеве балканских народа у годинама и деценијама које су уследиле, јер ће управо резултати њихових националноослодилачких борби и револуција, покренутих почетком 19. века, у великој мери зависити од верификације ове две силе, али и других великих европских сила које ће се такође, наредних деценија, а посебно током 19. века, умешати у решавање Источног питања.

Појава Наполеона на политичкој сцени Француске и Европе подстакла је и Француске аспирације да се активно укључи у решавање Источног питања. У том смислу његов упад у Египат 1798. године требало је да пресече британске везе са Индијом и од ње учини државу која се неће стално супротстављати свему што одговара интересу Француске. За Наполеона је било важно да у случају нестанка Турске управо преко Египта осигура своју интересну сферу у Средоземљу против Енгеске и Русије, односно да прошири домене француске трговине.

КОНАЧНО, у првој половини 19. века Велика Британија почиње да преузима кључну улогу у решавању Источног питања, што скоро истовремено доводи до њене опседнутости руским фактором. У складу с тим, њена балканска политика превасходно се заснивала на онемогућавању било каквог значајнијег мешања Русије у решавање замршеног балканског чвора, односно спречавања утицаја Петрограда на балканске народе. Колико су Источно питање и Балкан за Енглезе били важни, поткрепљује и чињеница да су због њих угазили у Кримски рат 1856. године, односно да су се за њега припремали 1878. године.

Према томе, русофобија, која прати британску спољну политику са већим или мањим изузецима током целог 19. и у 20. веку, умногоме је утицала на конституисање њене балканске политике, која се заснивала на три основна постулата: спречавање руског уплива у балканске прилике, спречавање настанка велике заједнице словенских народа и држава, а након завршетка Берлинског конгреса актуелан је био и принцип очувања територијалног статуса кво установљеног на конгресу.

НЕПРИРОДНА опседнутост Русијом и страх од ње почели су да нагризају британску политику и јавност тридесетих година 19. века, за време лорда Палмерстона. Премијер Хенри Палмерстон је формулисао источну политику британског царства чија је суштина била постојање независне и снажне османске државе као баријере руским и француски амбицијама на Блиском истоку. Турска је требало да буде подршка заштити европских слобода од Русије, као и да чува британске позиције у Индији.

Русофобија у британској политици и друштву ће нарочито доћи до изражаја у Кримском рату и после његовог завршетка. Она суштински више неће ни престати, осим што ће привремено бити обустављена током Првог свестког рата и у периоду од 1941. до 1945. године. Парадоксално звучи чињеница да док је турски режим све више пропадао у моралном смислу, због лоше управе, корупције која га је нагризала и разних побуна незадовољних поданика, дотле је британска источна политика све више клизила у чврсту Палмерстонову туркофилску ортодоксију.

МОСКВА ЈЕ КРИВА ЗА СВЕ ПРОФЕСОР Џералд Дејвид Клајтон тврди да је британска политика више од педесет година живела у уверењу да се мора онемогућити руска контрола над Цариградом, а претеран страх од Русије је био узрок многих британских одлука у вези са Источним питањем од 1821. до 1907. године. Страх од Русије је био присутан свуда и она је оптуживана за све. Руси су били криви за терор над Пољском, за антилибералну аутократију, или за ширење експанзионистичких претензија у Централној Азији и на Далеком истоку, као и према турском царству. Умешаност Велике Британије у решавање Источног питања значио је "један век англо-руског непријатељства са малим периодима сарадње који су се дешавали увек на иницијативу Русије".

ФЕНОМЕН русофобије, који је већ више од сто осамдесет година присутан у Великој Британији, целовито је објаснио историчар Џон Глисон у својој књизи "Генеза русофобије у британској политици". Он русофобију сматра парадоксом у историји Велике Британије, и њој је на почетку 19. века претходила антипатија према Русији, која је ускоро постала најизраженији и стални елемент британске стварности. Узроке британске русофобије Глисон је објашњавао ривалитетом двеју сила због империјалних амбиција које су усмеравале на исте територије (Блиски и Средњи исток), односно због различитог приступа у решавању Источног питања, економским супарништвом, партијским сукобима виговаца и торијеваца који су своја унутрашња трвења преносили и у сферу спољне политике.

Незаобилазни елементи који су условљавали русофобију били су и улога личности и непријатељски расположена британска штампа, која је објављивала текстове пуне стереотипа о Русији и руском народу. Временски посматрано, сматрао је да се русофобија развила тридесетих година 19. века, да је коначно уобличена четрдесетих година истог века, а врхунац достигла у Кримском рату.

ЗНАЧАЈНУ улогу у окретању лорда Палмерстона против Русије имао је Дејвид Уркварт, који је, као и лорд Понсонби, показивао снажна анируска осећања, екстремно непријатељство и русофобију. Урквартов утицај на стварање русофобије у британском друштву, а посебно у тамошњем јавном мњењу, био је веома важан, можда чак и пресудан. Он се веома интересовао за османску цивилизацију и културу и био свестан стратешког значаја Турске као потенцијалне баријере против пораста руских колонијалних аспирација на Црном мору, Криму и Кавказу.

Уркварт је још 1832. отпочео заједничку акцију са кнезом Адамом Чарторијским како би Јужне Словене, али и Словене из Источне Европе окренуо против Русије, односно створио један снажан антируски фронт. Прва антируска осећања изнео је у рукопису "Енглеска, Француска, Русија и Турска", који је послао из Цариграда 1834. где је боравио у дипломатској мисији.

АНАЛИЗИРАЈУЋИ међународне последице турске кризе, сматрао је да је главни циљ Русије заузимање Цариграда и мореуза и да она од њега неће одустати. У том тексту испољио је страх од Русије, али и русофобију, коју ће касније доследно заступати. Његово неповерење према Русији је расло и кулминирало објављивањем серије антируских текстова у часопису "Портфолио", који је покренуо у намери да код Јужних Словена, а нарочито код Срба, развије идеје западног словенства и тако их одвоји од панславизма и руског царизма.

Једренским миром из 1829. године, Русија је постигла важан циљ, ослабила је Турску и везала је за себе. То је био њен велики дипломатски успех. Ипак, врхунац посебног руског утицаја на решавање Источног питања десио се 1833, када се Турска тајним уговором "Ункјар искелези" обавезала да ће да затвори пролаз кроз Дарданеле за ратне флоте држава непријатеља Русије. Тиме је Русија ставила Османско царство под свој протекторат и потврдила своју премоћ у балканској и блискоисточној политици. Овим су на неки начин ударени темељи русофобичне политике Велике Британије, односно посејан је страх од експанзије Русије на Балкан и угрожавање британских интереса на Блиском истоку.

Ипак, Велика Британија је Дарданелским уговором из 1842. успела да уклони руско преимућство у решавању Источног питања и њен протекторат над Турском је престао, а заменио га је европски концепт.

СУТРА: Британска краљица чува турску