Здраво, свима вама! Баш ми је драго што ћемо поново да се видимо!

Ау, ја од радости мало пожурих, па се нисам ни представила.

Ја сам WPAFB. Што, кад престане да буде скраћеница и кад се преведе са енглеског, значи База Ваздухопловних Снага “Рајт Петерсон” из Дејтона у америчкој држави Охајо. Чисто да знате, ја ове године славим седамдесет година од оснивања, па је утолико моја радост већа што ћу - како сад већ сасвим јасно изгледа - поново угостити драге госте са Балкана. Ако су неки од вас заборавили, ево да подсетим: последњи пут сам имала част да будем домаћин такозваној господи Милошевићу, Туђману и Изетбеговићу - пре 23 године. Новак Ђоковић је тада, ако вам је тако лакше да рачунате, имао осам година, а Небојша Стефановић и Дара Бубамара по 19. “Број 28”, први ововремени ријалити програм који је снимао људе који се не познају како бораве у истом простору, емитовао се у цивилизованој, културној и нормалној Холандији већ четири сезоне. Но, баталимо године које су протекле. Ајде да објаснимо откуд ја опет.

Ради се, наиме, о томе да се поново рађа потреба за мојим ангажовањем. И то само под условом да имате среће па да се неко не досети да пре мене ангажује Бизмаркову званичну резиденцију, где је одржана Берлинска конференција. Или, дворац Версај, где је потписан Версајски мир. Или, не дај боже, да се задатак који може бити намењен мени - повери дворцу Рамбује. У свим тим случајевима сте, чисто да подсетим, начисто надрљали, као што је то био случај и у ранијим случајевима, а притом нимало случајно.

Било како било, ако вам Фортуна буде наклоњена па завршите овде код мене у Охају, то ће бити због тога што се малим територијама повремено и привремено одузима суверенитет, а када је у питању спор који не могу међусобно да реше. Па онда то уместо њих решавају велике силе, из необавештене даљине и са арогантне висине. А, ви патуљци и боранија на крају добијате решење на увид и потпис. Понекад и само на потпис. Гледаћете после, имаћете времена, у наредним деценијама такозване (и с опроштењем) имплементације. Бог вам у истој помогао.

Да бисте се ви поново нашли код мене, потребно је да се стекну одређени предуслови. Прво, Меланија са великим стрпљењем треба да објасни мом Врховном Команданту Доналду где су Балкан, Србија и Косово, шта се тамо тренутно дешава, те какве то везе уопште има са Америком, која треба поново да постане велика, а како је Доналд објаснио збуњеној белој већини која насељава територију између Мексика и Канаде. Потом, Доналд треба то што му је објашњено некако да пренесе Ангели Меркел и Емануелу Макрону, који су тренутно забављени предстојећим изборима за Европски парламент. И на крају, сви они то исто треба да објасне Путину и Си Ђипингу. И да се понадамо да Ердоган и саудијски принц Бин Салман немају ништа против да се на Балкану нешто ради без њиховог пристанка.

Кад се све то деси, сви ти људи морају некако да смисле како да разграниче територију која сматра да је друга територија њена и ту другу територију која би да се некако уједини са трећом територијом. Притом, то све мора да се реши тако да се последично не распадну остале постојеће територије на Балкану, пар европских земаља, комплетан Блиски исток, као и велики делови Азије и Африке, мањи делови Латинске Америке, те на крају последично и САД и Канада. Што и није тако страшно. Ипак ће остати читави Аустралија, Антарктик и Месец. Макар би требало.

Спремна сам, дакле. Нека ови ваши представници понесу са собом своје територије, да то разграничимо и евентуално разменимо, ако ико и икад ово последње дозволи. Нека понесу какав-такав легитимитет, да сем што има шта да се потпише, има и ко да потпише. У кофере да се ставе и Устави, да ту и тамо додамо и одузмемо од постојећих чланова, ваља се због легалитета. Пиџаме нек нико не носи, јер нико неће дати да се спава док се не стави параф на унапред “договорено”. Али није лоше да дођу и најречитији, најмаштовитији и морално најфлексибилнији медијски посленици, да има ко да касно ноћу (оно кад свако нормалан држи конференције за штампу) одржава напетост и доноси олакшање, а пре и пошто зашкрипе пера по издиктираном споразуму.

И то би, отприлике, било све. Могло је ово и без мене, али ко ће све то да усклади: рејтинге партија; агенде мандата; минимум пола века залиха ставова јавног мњења; младост климавих демократија; нестручност нестрпљивих преговарача; ћутљивост неосавремењених а стручних; брбљивост необразованих а алавих и амбициозних. Плус све то на два места. За понети. У Дејтон, овај нови који вам се смеши. И то тако да му се виде баш сви зуби.

До скорог виђења!