Откако је Украјина почела да компликује снабдевање Европе гасом, саботирајући транзит преко своје територије, појавила се идеја гасовода "Јужни ток". Касније када је Бугарска, по наредби ЕУ на своју, а и српску штету, забранила пролазак преко своје територије, осмишљен је "Турски ток".

Гасни геополитички ребус, каже Слободан Стојичевић, члан руског "Изборског клуба", може да буде тема за посебну књигу о мрежном уцењивању Бугарске, Србије и других држава. О покушају да се Србија, преко гасних терминала у Хрватској, преоријентише на снабдевање америчким компримованим гасом или перспективама да руски гас купује од Немачке преко гасовода "Северни ток 2" и да плаћа "харач за транзит" свим својим северним ЕУ суседима. Стојичевић, иначе, истражује мрежне стратегије и о томе пише књигу.

- Иностране енергетске мреже у Србији, које се плету у сенци велике геополитичке игре око "Турског тока" и "Јужног тока", енергетски и стратешки стављају Србију у колонијални положај - каже он. - Идеја неких политичара је била да се термоелектране пребаце са угља на гас. Та идеја има смисла једино ако је гас руски и ако је јефтин. Логике нема да се користи компримовани амерички гас који се добија преко терминала у Хрватској. Смисао овакве идеје је да се Србија енергетски, економски и стратешки учини још зависнијом од Америке и Хрватске или ако је гас из "Северног тока 2" да зависи од ЕУ и Немачке.

СТОЈИЧЕВИЋ каже да закон по којима се "зелена енергија" дотира из буџета значи да ће енергетски пребогата Србија да доплаћује из своје касе страним фирмама за своју сопствену енергију.

- Не треба занемарити ни "успутни", а у ствари реални мрежни ефекат стварања мреже НВО у овој области - истиче он. - То је класичан пример мрежних техника које су описане као мрежни рат. Наизглед, а вероватно и заиста добронамерна, организација "Еколошки покрет Оџака" из неког свог добронамерног разлога редовно сачињава и ажурира "Базу података еколошких удружења, покрета, друштава, научних, стручних и других организација у Републици Србији". Само у првој половини 2013. у бази је било 270 нових организација.

Стојичевић се пита за кога се прави та база података коме је она потребна, са којим циљем и ко то финансира.

- На ова питања нема одговора на сајту - каже он. - Али, зато ако погледамо списак донатора ове невладине организације, између осталих налазимо и "Удружење жена Оџака". Ако кренемо даље са истраживањем доћи ћемо до податка да је ово удружење жена Оџака, регистровано као део мреже Ресурсни центар "Жене и рурални развој", које је у ствари "Завод за равноправност полова", а ово удружење пажљиво води евиденцију о "општинским и сеоским удружењима жена у руралним срединама на територији АП Војводине".

А ДАЉЕ, већ (не)очекивано, улазимо у "женске теме" - које су далеко, далеко интересантније мрежним оператерима - тако да сазнајемо да се овај завод о државном трошку бави: "Родним односима на алтернативној музичкој сцени Србије и региона" или озбиљно занима "Капацитетима политичких странака у Војводини за остваривање родне равноправности" или помно прати "Кандидаткиње - мониторинг присуства жена кандидаткиња у медијима током предизборних кампања за локалне и покрајинске изборе.

- Преко мале, добродушне мреже "Еколошки покрет Оџака", од "екологије", преко "жена" и "родне равноправности", стижемо до политичких, безбедносних и геополитичких тема - каже Стојичевић. - Захваљујући њима западни партнери данас имају практично све информације о свим српским предузећима закључно са нивоом самосталне занатске радње.

ТРЕНД "економског мрежног рата", каже Стојичевић, као и у "мрежноцентричном рату", заправо је потпуна контрола целе економске области. Од форме физичког заузимања шире територије прешло се на контролу најважнијих стратешких елемената.

- Контрола се "купује" процесом приватизације, а често се примењује принцип укључења предузећа у "ланац добављача" - објашњава саговорник.- Ланци набавке, производње и пласмана појединих привредних области су под контролом, а да притом остаје илузија независности у одлучивању. Кадрови међународних мрежних институција потпуно јавно преузимају водеће позиције не само у невладиним организацијама или неким "саветодавним телима", већ и у државним телима. "Умреженост" је постала најважнији податак у нечијој биографији и то се више и не крије.

НАИЗГЛЕД добронамеран пројекат америчких и немачких агенција за повезивање наших малих и средњих предузећа са великим европским, како би им се отворио пут за извоз на западна тржишта, по Стојичевићевом мишљењу, крије многе опасности.

- Та предузећа постају "млађи партнер" и у дужем временском периоду остају без самосталних пројеката, својих оригиналних производа и брендова, а у перспективи и без финансијске независности - објашњава Стојичевић, и додаје да је ово осмишљен и финансиран пројекат на "колонизацији српске радне снаге".

Ипак, стране инвестиције су већ годинама развојни приоритет српских власти.

- Улагањем у стране инвеститоре српски произвођачи постају мање конкурентни на домаћем тржишту, због мањег обима производње, фиксних трошкова по јединици производа и "географије продаје" која је мања код домаћих "небрендираних производа" - објашњава Стојичевић. - Тако се уништава српско предузетништво. Ми добијамо већи извоз, али остајемо без страних тржишта, што је, такође, мрежна техника. Улагањем у стране инвеститоре тектонски мењамо тржиште радне снаге и тржиште образовања, диверзификујемо целе општине и регионе и целе гране привреде и чинимо их трајно зависним од странаца.

Стојичевић подсећа на став Америке о "малигном утицају Русије на Балкану" и "српском седењу на две столице". Ово је много пута предочено и нашим политичарима и јавности.

- Све "вертикале економског умрежавања" баве се "информисањем привредних субјеката" о могућностима сарадње са партнерима из САД и ЕУ - каже Стојичевић. - Са друге стране, сарадња са Кином и Русијом се своди на понеки сајам или конгрес и обавезно медијско иницирање "мегапројеката", који се обично брзо забораве.

САРАДЊА СА КИНОМ И РУСИЈОМ

ИАКО од 2000. Србија има преференцијални режим у трговини са Руском Федерацијом, тај споразум се мало користи - каже Стојичевић. - Економска сарадња са Русијом није ни приближно онолика колика би могла да буде. Слично је и са Кином. Обе државе су спремне да отворе своја тржишта за српску робу. Русија никада ни на који начин није користила економску сарадњу као инструмент "награђивања" или "кажњавања", због политичких одлука.