КАД неко каже "тврдим под пуном моралном и материјалном одговорношћу", знам да лаже - рече поучен богатим искуством новинарским и активистичким искуством Немања Стјепановић. Да је ова премиса углавном тачна, потврђује и стара народна мудрост да где је шупље ту и звечи. У контексту "звечања шупљине" треба посматрати и његову накнадну изјаву да су се од једног од несумњиво најбољих новинара Србије "Жељка Цвијановића дирљивим говорима опростили новинари, колеге из истог одељења Службе". То што је био довољно паметан да не дода да ово тврди под "пуном моралном и материјалном одговорношћу" не значи да не лаже, а не ослобађа га ни од одговорности за ову клевету.

Колико је морално да особа која се декларативно залаже за заштиту људских права тако олако прекрши људска права читаве групе људи док се опраштају од свог пријатеља и колеге, оптужујући и покојника и њих за припадништво некаквој "служби" без икаквих доказа? Колико је морално да особа која се из петних жила и, рекло би се, сваком ћелијом свог тела противи етикетирању круга у ком се налази - "издајницима", "сарадницима страних служби", "проданим душама" - управо то учини својим неистомишљеницима и то у тренутку када главна мета његовог напада није ни сахрањена?

ПОСТОЈИ, међутим, ствар која нам може помоћи да овај гест објаснимо и разумемо, али не и да га оправдамо. Стјепановић је, наиме, цео свој радни век провео у окружењу и у додиру с људима који су због свог начина рада и контаката стално у ситуацији да се бране од оптужби у јавности да су "службеници", што је код њега створило уобразиљу о "свеприсутности службе", па је сасвим схватљиво да исто то види и у другим људима. Иако је свој новинарски рад започео у продукцији ВИН, који је својевремено водила чувена Гордана Суша, заблистао је тек када је отишао у Хаг да за агенцију СЕНСЕ под вођством Мирка Кларина извештава из Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Ова агенција, финансирана и новцем Европске комисије и Фонда за отворено друштво, као и неких западноевропских влада, од почетка свог рада у Хагу поставила се као пропагандни сервис не самог суда него хашког тужилаштва чије су ставове чврсто заступали и у ретким приликама када је долазило у сукоб са судским већем. То је најочигледније било у случају Слободана Милошевића када се СЕНСЕ, више од тужилаштва, љутила што му је омогућено не само да се сам брани него и што има сараднике који му у одбрани помажу и достављају информације. Милошевићева одбрана у извештајима ове "објективне и поуздане" агенције (како сама себе описује) називана је "неподношљиво агресивним" "унакрсним ислеђивањем", "информативним разговором".

Какав је објективни и непристрасни новинар Стјепановић био током свог боравка у Хагу (2005-2015) иде у прилог чињеница да се још док је био тамо као новинар придружио Фонду за хуманитарно право Наташе Кандић где је и данас. У међувремену је сарађивао и с Хелсиншким одбором за људска права и Иницијативом младих за људска права. Напоменућемо да је ова пракса у супротности с Кодексом новинара по којем "новинар/уредник не би требало да извештава о темама у којима има лични, политички или комерцијални интерес, нпр. као члан управног, надзорног или пословног одбора компаније/организације/клуба, и слично". Стјепановић је учинио баш ово истовремено радећи у СЕНСЕ и седећи у Управном одбору ФХП.

КАО што су борци против лажних вести попут "Фејк њуз трагача" у стању да напишу најпримитивнију лажну вест (крајње клеветнички текст "Не, Жељко Цвијановић није био новинар за узор" поткрепљен неистинитим и демантованим аргументима), тако су очито и најватреније присталице људских права спремне да та иста права погазе када су "непријатељи демократије" у питању. Ако су они који друге оптужују за лажно извештавање лажни извештачи, шта су они који друге оптужују за припадништво "служби"?