ВОЈНИЧКИ позив за војводу Бојовића био је завештање војсци и постао је симбол истинске оданости отаџбини и народу. Одговоран према српском барјаку, еполетама на својим раменима, ордењу на грудима, одговоран пред сваким редовом у својим јединицама, најзад - у свакој одлуци вођен војничким знањем и официрском чашћу.

Бојовић у ратовима није жалио свој живот, а у миру није гледао на каријеру и почасти. Непоткупљив, частан, спремно плаћа цену својих ставова после Великог рата; још за живота бива скрајнут, готово заборављен...

Војвода Бојовић је добио 25 српских и 16 одликовања европских држава. Петоструки је носилац Карађорђеве звезде, највећег ратног одликовања. Груди су му красили и Орден белог орла са мачевима I реда, Орден белог орла III, IV и V реда, Орден југословенске круне I реда, Таковски крст III, IV и V реда, Орден Светог Саве III реда, док је Златном медаљом за храброст одликован два пута. Овим признањима преба додати и ратне споменице.

Међу страним признањима за ратне заслуге су пет француских ордена Легије части, италијански Орден Светог Мауриција и Светог Лазара I реда, енглески Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа, два грчка ордена Светог Спаситеља, бугарски Орден за војне заслуге и Светог Александра, руски Орден Светог Владимира, аустроугарски Орден Франца Јозефа...

У ЗБИРЦИ његових ордена у чачанском Народном музеју недостаје шест одличја, а четири ордена су некомплетна. То су пре свега одличја која су му доделили владари из династије Обреновић.

Енигма ове збирке решена је тек крајем 2015. године. Непроцењиву колекцију од 26 одличја са повељама најмлађег српског војводе, за која се веровало да је изгубљена, Београђанин Коста Ракић (94) даровао је председнику Републике Србије.

- Тајну сам чувао 56 година, откад ми је последњи војводин син Добросав завештао драгоцености свог оца, да их сачувам и да,пре свега, не дозволим да допадну комунистичкој власти - рекао је Ракић, после свечане предаје знамења председнику Томиславу Николићу и отварања изложбе "Војвода Петар Бојовић - знамења славе и части", 15. септембра 2016. у сали Председништва.

Детаље велике породичне тајне о завету Коста Ракић, правник и новинар, открио је "Вечерњим новостима", подсећајући да су јака веза и пријатељство са породицом војводе Бојовића почели готово пре девет деценија.

- Упознао сам војводу Бојовића као десетогодишњи дечак, 1932. године. Био је увелико у пензији и живео тихо, у кући у Трнској 28, са супругом Миленом, синовима Божидаром и Добросавом и ћеркама Јелицом и Радом. Мој отац Никола Ракић, иначе касациони судија Врховног суда и млађи војводин син Добросав били су најбољи пријатељи. Чика Добросав ми је био као други отац..." - причао је репортерима нашег листа времешни Коста Ракић.

На молбу Добросава, који је робијао десет година у Сремској Митровици и то најдуже у самици, трочлана породица Ракић прешла је из стана у Улици Страхињића бана у Трнску да би бринула о њему. Неколико година касније, породици Ракић дата је у аманет кутија са војводиним драгоценостима да их чува, а склопљен је и уговор о доживотном издржавању.

"Једно време, ордење сам држао зазидане у зиду куће, да би их последњих 35 година чувао мој син Никола. Ни ја чак не знам где је био сеф, али сада смо сви одахнули, а велики српски генерал је коначно изашао из заборава. Велики терет и дуг према војводи скинут ми је са душе, када сам коначно испунио аманет њихове породице и предао српском народу војводина одличја, која сам чувао 56 година" - казивао је на крају исповести Коста Ракић.

У послератном духовном и моралном краху, у време "кратке памети" и идеолошке острашћености, када су се из памћења генерација потискивала битна обележја националног идентитета, када су се сужавали и тровали извори наше историјске свести и тиме покушавао пресећи корен нашег националног бића - заборављало се на часне претке, па и на такве заслужне људе као што је био војвода Бојовић. На путевима безнађа време заборава је баш најдуже прекривало дело знаменитог Старовлашанина.

Тек 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило је спомен-бисту на гроб Бојовића, а нешто касније и недалеко од Каленић пијаце. Београдском Доњеградском булевару враћено је име Бојовића, које је добио 15. маја 1936. године. Попрсја су стигла и на Цер, па у Ниш, а именом славног војсковође почеле су се дичити улице у појединим градовима Србије.

Занемарен и заборављен, Бојовић је годинама био једини из славног квартета српских војсковођа коме се родни крај, а ни држава, дуго нису одужили трајним белегом. Иако је војничким умећем и личном чашћу војвода Петар Бојовић за живота подигао најлепши споменик у српском роду, акција повратка у завичај и подизања белега у Новој Вароши трајала је - девет година?!

На великој народној светковини, на Видовдан 1997. године, споменик војсковођи, дело вајара Миодрага Живковића, професора београдског Факултета примењених уметности, открио је проф. др Ратко Марковић, потпредседник Владе Србије. У надахнутој беседи, уз подсећање на животни и ратнички пут, осврнуо се и на ветрове у Рашкој области и покушаје прекрајања карата.

- Било би крајње лицемерно да се једном горостасу родољубља, какав је био војвода Бојовић, данас у његовом завичају подиже споменик, а да се сутра у том истом његовом завичају или на територији коју је ослободила његова Прва армија преговара о стварању некакве територијалне аутономије.

Подсећајући на трагичну судбину и краља, и отаџбине, и војске и војводе Бојовића, Божидар М. Јововић наводи у шта се изродила велика замисао о стварању државе Јужних Словена:

- Последњи српски војвода надживео је своје животно чедо. Његови политички очеви нису били свједоци трагичног краја њихове непромишњене политике. На војводу Бојовића као да је пала казна за одговорност свих њих, који су стварали умишљену и правну величину, која се непрестано урушавала, већ од самог почетка живота. Стари војвода, као добродушни слуга отаџбине, запалио јој је упокојну свећу, испратио је у прошлост.

Негде у позним годинама, кажу, говорио је војвода Петар Бојовић:

- Мој живот, то су наши ратови...