Мили наш и скоро једини потпорни зиде,

Доста је глупа ситуација у којој се човек затекне у комуникацији са зидом. Каже се, само да подсетим - “Као да зиду говорим!” - а кад је са друге стране неко ко нит’ чује, нит’ одговара, а нит’ му вреди ишта говорити јер ништа не разуме. Зид, брате. С којим ни не можеш разговарати. Али један монолог, свакако, има смисла. Посебно у овим рушевним временима.

Само да додамо, у последње време и кад се са људима говори - са већином њих, отприлике - као да са зидовима говориш. Врућина је, глобално загревање је, криза је, транзиција је, треба све то узети у обзир; али некако је овај наш људски свет озбиљно отупавео. Сви нешто буље у мобилне телефоне, очекују поруку свог живота, пост свог живота, вест свог живота, састанак свог живота, посао свог живота. И ако то пропусте, живот нема смисла. А тај живот се у међувремену и некако - између свих тих порука, постова, вести, састанака и послова - мигољи као песак кроз прсте. И пролази. Руши се, такорекућ, као оно брдо које си ти држао, зиду наш потпорни. Па си попустио. Наочиглед и упркос.

Да се подсетимо твоје тужне историје, зиду наш. Идеја о теби, а о твом тендеру и да не говоримо, настала је у деценијама после пада твог немачког рођака - Берлинског зида. И уместо да те предамо на изградњу Немцима - чији је зид потрајао деценијама, док га Ново Доба није идеолошки и егзистенцијално срушило - ми смо се одлучили да нам зид зидају Шпанци. Којима су малтене све што у Шпанији ваља сазидали Арапи (сем Мадрида на води, то нису просто стигли), а оно мало што није арапског порекла направио је Гауди, без плана и пројекта. Па ево и дан-данас Сеграда Фамилија стоји у Барселони, захваљујући сопственој неверици, несрушена, не схватајући јадна како то да уопште постоји, а без адекватне грађевинске документације.

Елем, тебе, зиду наш, није градио Гауди, већ неки (рецимо) Хозе, шпански ел дунђер и ел дунстер, који је чудесном игром судбине завршио на југу Србије. И тамо је Хозе имао је*ено једноставан задатак да сазида један обичан зид испод једног исто тако обичног брда. Те да тако ел омогућиос да се ел оствариос вековни сан Срба о спајању севера Војводине и Прешевске долине уз помоћ асфалтна змија (серпиенте дел асфалто) са по две траке плус ел тракос дел зауставиос (зауставна трака) са обе стране пута. Тај сан, својствен само упорнима и стрпљивима, истовремено није остварив и за становнике Западне Србије, који у недостатку ваљаног контакта са светом, ено, организују дечје војне кампове. Јербо се никад не зна кад ће млади нараштаји - они малобројни који не оду једва чекајући у печалбу у иностранство - морати поново у шуму. Окупатор је чудо, као отприлике и инвеститор, уме да изненади својим доласком.

И тако си се срушио ти нама. Извештаји из ваздуплохова (све је већи проблем сетити се како се ово уопште правилно каже) су говорили да ће се то кад-тад десити, да је то неминовност попут свеже супруге у Дизниленду. БИА би га знала зашто је то тако, али ти си се, потпорниче наш, веома убрзо по свом рушењу претворио у симболички објекат, а не само хрпу бетонских крхотина, стена и земље. Ти симболизујеш шта је преостало од концепције бриселског преговарања и овдашњег дијалога. Ти си знак да кад је нечег тако много, а одбране тако мало - као што је рецимо случај кад су у питању провладини медији, проценти подршке партијама и стање у опозицији - онда је потребан ваљан инжењер да се не би све собалило до врага. Ти својим нагомиланим шутом говориш шта буде кад се мало а неосигурано супротстави великом а навалентном или кад се сиромаштво сретне са новцем, колонија са колонизаторима, провинција са метрополом. Твој пад подсећа на пад петог октобра, рушење идеје о демократији, пропадање сна о нормалном животу и бољем стандарду, сурвавање идеје о мирном животу у пензији. Ти си, зиде наш насушни, привреда у транзицији, војска у демилитаризацији, граница у демаркацији, власт у егоманијаштву, елита грађанске Србије у уображености, национални романтизам у ерозији, морал у ријалитију, ти си много више од оног што ти мислиш да јеси, а посебно више од оног што ми мислимо да си представљао и кад си постојао и кад си пао.

У то име, желимо ти успешан опоравак. Трајаће то, падаћеш ти опет и зидати се поново, али знај да после сваке твоје нове пропасти имаш верне поклонике, који ће поново слегнути раменима, кратко уздахнути и рећи ону једну једину реч која у твојим, а и у сличним околностима, има стопроцентног смисла, овде и сада.

Србија.