ПОСЛЕ капитулације Централних сила схватило се колико су били далековиди они државници и генерали који су још у почетку рата указивали на велики значај Србије и њене војске на балканском ратишту и који су се доцније залагали за стварање и опстанак Солунског фронта. Постепена еволуција у ставовима сила Антанте у корист њиховог војног ангажовања на Балкану омогућила је Србији да настави борбу и после повлачења војске и владе из земље крајем 1915. године. Благодарећи учешћу српске војске на Солунском фронту и њеном доприносу у сламању непријатеља у току велике офанзиве 1918. године, као и њеним великим заслугама у претходним фазама рата, олакшано је Србији да одбије насртаје суседних држава на нашу земљу и приступи образовању заједничке државе, у складу са Крфском декларацијом.

Осврћући се на улогу и жртве Србије у Првом светском рату, министар спољних послова САД Роберт Ласинг је, поздрављајући српску ратну мисију, у Вашингтону крајем децембра 1917. године, рекао: "Треба стално имати у виду да је заједнички непријатељ прво напао Србију и да је она крвљу натопила сваку стопу своје јуначке отаџбине. Када се буде писала историја овог рата најславнији одељак те историје носиће назив: Србија, Српска војска учинила је чудо од јунаштва, и српски народ претрпео је нечувене муке. Такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажени - они се морају наградити."

ПОВОДОМ прославе Дана независности, 4. јула, америчка влада je поново потврдила своје симпатије према Србији и националноослободилачким тежњама Југословена. На челу свечане поворке националних трупа, које су представљале 30 савезничких држава, додељено je почасно место представницима Србије као прве земље коју je напао непријатељ. Посебно место додељено je Југословенима из Аустроугарске који су манифестовали своју жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Међутим, на молбу Југословенског вијећа у Вашингтону и српског посланика Љубомира Михаиловића, организатори су одобрили да ce представници патриотских организација Југословена прикључе групи представника Србије.

Таква привилегија није дата ниједној другој националној групи. Том приликом, уз српску заставу, први пут je развијена југословенска застава, коју je носио један кршан Црногорац костимиран као Краљевић Марко. У недостатку службене заставе, чији облик још није био утврђен, направљена je импровизација; на плавој свиленој подлози извезен je југословенски грб комбинацијом делова српског, хрватског и словеначког грба. Истицање југословенске заставе усред Вашингтона оставило je, према писању једног савременика, значајан политички и дипломатски утисак, јер je "југословенска трупа под том заставом кренула на челу огромне поворке свију осталих народа на дефиловање пред величанственим Капитолом, пред Вилсоном, Конгресом, дипломатским кором и делегацијама цијелог свијета".

ЗЕЈТИНЛИК, ВЕЧИТИ СПОМЕНИК У БОРБАМА на Солунском фронту и у току последње офанзиве погинуло је или умрло од задобијених рана 9.303 војника и официра, а 6.020 их је сахрањено на гробљу Зејтинлик код Солуна. То је највеће српско војничко гробље, које ће као вечни споменик трајно подсећати генерације на један од највећих и најсветлијих ратних подвига српског народа у његовој бурној прошлости, којим је извојевао значајно место у светској историји.

ТРЕБАЛО би подсетити да је на почетку рата Србија била главна мета империјалистичких амбиција низа држава у југоисточној Европи, али је током рата, захваљујући храбрости и истрајности њене војске, одолела свим искушењима, да би се на крају рата нашла заједно са својим савезницима међу победничким земљама. Бугарска, не само да није остварила прижељкивано територијално проширење, а пре свега на рачун Србије, и доминантан положај на Балкану, него је кривицом владајућих кругова, који су је увукли у рат на страни германских и турских империјалиста, изашла из рата територијално смањена и жигосана као непријатељ свих балканских народа.

Аустроугарска, која је ушла у рат да би уништила Србију и спречила окупљање око ње својих југословенских покрајина, нестала је за сва времена са европске политичке мапе. Немачка, која је подметнула пожар светског рата и из својих империјалистичких тежњи подржавала освајачке претензије других држава на рачун Србије, доживела је потпун пораз и била присиљена да врати територије које је отела од својих суседа.

ПРИЛИКОМ отварања свечане седнице француске народне скупштине у част и славу извојеване победе над Централним силама, председник Скупштине Пол Дешанел је рекао да су улога и допринос Србије у тој победи велики: "После Бугарске - Турска, после Турске - Аустроугарска. Срби су у Београду, цела је Француска са њима. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства."

У наставку свог излагања он је цитирао извештај генерала Д'Епереа, у коме се каже да је српска војска, гонећи непријатеља без предаха, "за шест недеља повратила све оно што је изгубила за четири године". "Српски народ био је прва жртва рата, он је први повратио све своје територије. Час потпуне правде приближава се. Србија, у ономе што се ње тиче, задобила ју је и заслужила својом храброшћу, својом истрајношћу и својом верношћу."

Таквом својом бескомпромисном борбом Србија је показала да је љубав за слободу малих јача од насиља великих и моћних.

СВОЈЕ успехе Србија је платила огромним жртвама. Цени се да је изгубила 1.200.000 војних и цивилних лица, или 28% свог предратног становништва, и да је претрпела материјалну штету од око шест милијарди златних франака, што је чинило готово половину њеног националног богатства. Она је у току рата мобилисала преко 700.000 војника, а дочекала је завршетак рата са армијом од око 150.000 људи, у којој је било око 20.000 добровољаца из других југословенских земаља.

Многи војници и официри, који су евакуисани из Албаније 1915. године, нису се вратили својим кућама. Само је на Крфу и Бизерти умрло око 7.750 бораца. Неке је смрт затекла у заробљеничким логорима, а неке у савезничким земљама, где су се налазили на неком службеном задатку или лечењу. У тај број је уписан и војвода Радомир Путник, најславнији српски војсковођа, који је умро у Ници 1917. године, не дочекавши ослобођење своје отаџбине.