КАДА је српска војска, после пребацивања на Крф, пребродила кризу, међународни углед Србије је потврђен и увећан. На првој међусавезничкој конференцији у Паризу, 27. и 28. марта 1916. године, на којој је учествовала делегација Србије на челу са председником Владе Николом Пашићем, савезничке земље су се свечано обавезале да неће закључити никакав сепаратни мир мимо Србије и да на Балкану неће учинити ништа што би могло повредити легитимне интересе Србије. Будући да Србија није била потписник Лондонске конвенције од 5. септембра 1914. године, у којој су се савезници обавезали да неће ступати у преговоре са непријатељским силама све до коначне победе, на конференцији у Паризу, Србији је формално признат статус савезничке државе, што је, ипак, представљало снажну дипломатску подршку српској влади, посебно у погледу српско-бугарског спора око Македоније.

Наредних месеци владе Француске, Русије и Велике Британије су, свака понаособ, изјавиле су своју спремност да подрже програм српске владе у погледу уједињења југословенских народа уколико се рат повољно заврши. У том погледу ваља посебно истаћи споразум између влада Србије и Француске о заједничкој команди на Солунском фронту.

СОЛУНСКИ фронт је био једини савезнички фронт на коме је за све време његовог постојања деловала јединствена команда. У почетку је главну команду имао француски генерал Сарај, чија су командна права у односу на британску армију била доста ограничена. Француска влада је желела да се српска војска после превожења са Крфа без ограничења потчини главном команданту у Солуну, генералу Сарају. Српска влада се енергично успротивила таквом решењу, јер би је оно лишило права да располаже својом војском. После дугих преговора, вођених од априла до августа 1916. године, нађено је компромисно решење према коме је српска влада пристала на јединствену команду, али под условом да главни савезнички командант командује српском војском у име регента Србије Александра и савезника.

Таквим споразумом српска војска је сачувала своју унутрашњу аутономију, а главни командант је пре сваке операције био дужан да упозна српску Врховну команду са својим плановима и с намером о употреби српске војске, која је могла бити употребљена само као целина на засебном делу фронта, у складу с националним интересима Србије. Заузврат, француска влада је преузела низ политичких обавеза које су обезбеђивале најснажнију дипломатску залогу за реализацију ратних циљева Србије.

ФРАНЦУСКА се обавезала да неће бити закључен сепаратни мир са Бугарском, да ће сву власт у поново ослобођеној Србији преузети српски цивилни органи, да ће приликом поседања југословенских територија изван Србије у њима бити успостављена заједничка савезничка управа уз учешће представника Србије и у складу с њеним интересима, да ће Француска пружити пуну подршку Србији приликом коначног решавања југословенског питања. Српско-француски споразум о заједничкој команди, који је био познат само најужем кругу људи обеју влада, послужио је као основа успешној сарадњи Француске и Србије током целог рата, посебно у питањима у вези са Солунским фронтом, као и у решавању политичких питања на Балкану на крају рата.

Ситуација на европским ратиштима у међувремену се изменила у корист Антанте. Своје велике оперативно-стратегијске успехе постигнуте 1915. године, Централне силе нису могле да искористе током 1916. године, јер је Антанта ушла у нову ратну годину с новим искуствима и увећаним ратним потенцијалом. Тако се покушај Немаца у марту 1916. године да код Вердена пробију француску одбрану и поразе Француску завршио неуспехом.

У ТОЈ гигантској бици обе стране су претрпеле велике губитке: Французи су имали мртвих, рањених и заробљених више од 275.000, а Немци 282.000 људи. Руске трупе Југозападног фронта (четири армије), под командом генерала Брусилова, предузеле су офанзиву правцем Ровно-Луцк почетком јуна, пробиле су фронт, одбациле аустроугарске армије неколико стотина километара на запад, очистиле целу Буковину и заробиле близу 400.000 аустроугарских војника и официра и заплениле 600 топова. У наставку летње офанзиве, руске армије су избациле из строја око 1.500.000 непријатељских војника.

Успех Брусиловљеве офанзиве у Буковини довео је у кризу цео Источни фронт Централних сила, присиливши их да пређу у одбрану на Италијанском и Западном фронту, а Румунију подстакао да се одлучи да ступи у рат на страни Антанте.

БАНАТ ОБЕЋАН РУМУНИЈИ САВЕЗНИЦИ су, на рачун Србије, богато подмирили румунске интересе. Наиме, као награду за њен прилазак Антанти, Румунији је обећан део Баната насељен српским живљем, а да би олакшали улазак њене војске у рат, они су исфорсирали да Прва српска добровољачка дивизија, у којој се поред Срба налазио мањи број добровољаца из редова осталих југословенских народа, из Одесе оде на фронт у Добруџу, где је, у саставу руске армије, штитила бок румунске војске.

У СКЛОПУ такве војно-политичке ситуације, поново су оживеле идеје о предузимању офанзивних операција на балканском ратишту. У време Верденске битке, главнокомандујући француске војске генерал Жофр наредио је да француско-енглеске дивизије изађу из солунског утврђеног логора, поседну северну грчку границу и својим офанзивним држањем приморају Немце да обуставе пребацивање својих трупа са Балкана у Француску. С обзиром на то да се у то време код Солуна налазило свега девет дивизија (четири француске и пет британских), са око 200.000 војника и 33 артиљеријске групе, као и због сумњивог држања пронемачке грчке владе која није у целости извршила обећање о повлачењу својих дивизија из северног дела земље, англо-француске снаге нису биле довољне за извршење постављеног задатка.

Француска врховна команда затражила да српска војска пре извршене реорганизације отпочне пребацивање у Солун и да се по деловима, како која јединица буде пристизала, укључује у састав савезничке источне армије. Српска влада и Врховна команда су одбиле такав захтев, истичући да се људство још није опоравило, као и због тога што је постојала опасност да би се тако српске јединице "утопиле" у савезничку војску. Оне су инсистирале да се српској војсци остави довољно времена за опоравак, реорганизацију и преоружање и да јој се додели одређени део фронта на коме би се, у складу са њеним националним циљевима, борила као засебна целина.

КРАЈЕМ пролећа 1916, када се после руских успеха у Буковини и неуспеха Немаца на Западном фронту већ видело да је ратна срећа коначно прешла на страну Антанте, румунска влада је, као цену да ступи у борбу на њеној страни, тражила не само гаранцију да ће добити Трансилванију, Банат и Буковину, на које је од почетка рата истицала своје претензије, већ и да те територије добије уз обимну војну помоћ савезничких армија.

Да би у пуној безбедности своју војску усмерила на освајање Трансилваније, румунска влада је тражила да једна руска армија штити њен јужни бок на Дунаву, а да савезничке солунске трупе предузму офанзиву на јужном бугарском фронту осам дана раније, ради повезивања бугарско-немачких снага на тој страни.

Полажући велике наде у румунску војску и руководећи се својим политичким интересима, западни савезници су извршили снажан притисак на Русију да се сагласи са свим румунским територијалним захтевима и да јој пружи обилну војну помоћ у моменту уласка у рат.