САВЕЗНИЦИ су крајем 1915. и почетком 1916. године одржали низ конференција на којима су усклађивали опречне ставове према балканском ратишту и о даљој употреби српске војске. Највеће тешкоће је чинила Влада Велике Британије, која се непрекидно залагала да се напусти Балкан, да би своје трупе употребила у Египту за заштиту Суецког канала, предлажући да се остале савезничке снаге, укључујући и српску војску, пребаце на Западни фронт. Међутим, суочена са чврстим ставом влада Француске и Русије, у чему је изузетно значајну улогу одиграо нови председник француске владе Аристид Бријан, Велика Британија се на англофранцуској конференцији у Лондону, 21. јануара 1916, сагласила да се задржи Солун и да се у повољним околностима на другим фронтовима "тренутна дефанзива претвори у офанзиву". Британци су се стално носили мишљу да политичким средствима, а пре свега придобијањем Бугарске, разреше балкански чвор. Али у жељи да се очува слога међу савезницима, британска влада се сагласила да се одржи Солунски фронт.

ТА ОДЛУКА је имала огроман значај, јер без обзира на све поменуте британске резерве и ограде, без сагласности британске владе и учешћа њених трупа у солунској експедицији, Солунски фронт никад не би био образован нити би се могао одржати. Осим тога, она је солидарно са Француском учествовала у материјалном и финансијском снабдевању српске државе и војске за све време постојања Солунског фронта, а британске трупе су учествовале у свим већим биткама на том фронту и поднеле велике жртве.

Француска и Русија, које су се снажно залагале за опстанак Солунског фронта, имале су различите погледе на његов значај и улогу. Руска врховна команда се залагала за то да западни савезници упуте неколико корпуса у Солун и, користећи српску војску, предузму снажну офанзиву вардарско-моравском долином и даље, преко Панонске низије, у позадину Централних сила. Представници руске врховне команде су тврдили да би истовремена офанзива савезничких трупа преко Балкана са офанзивом руских армија преко Карпата у правцу Будимпеште, која је припремана за пролеће 1916, била од великог утицаја на брз и победоносни завршетак рата.

ФРАНЦУСКА врховна команда, тражећи компромис између опречног британског и руског става, трудила се најпре да убеди британске војне и политичке факторе, да би затим Русима доказивала да балканско ратиште није главно. У француској врховној команди такође су били уверени да се коначна победа може извојевати само на Западном фронту, али су се залагали да се одржи Солунски фронт као знак савезничког присуства на Балкану и из солидарности са Србијом, која је све своје наде доводила у везу управо с наставком борбе савезника на балканском ратишту.

Француски водећи војни фактори су ценили да би се трупе на Балкану могле искористити за експлоатисање успеха постигнутих на главним ратиштима и, евентуално, савлађивање Бугарске и придобијање Румуније. Њихове процене о ограниченим резултатима евентуалне офанзиве из правца Солуна биле су реалне, јер су се заснивале на чињеници да ниједна савезничка влада тада није била спремна да ангажује крупније снаге у операцијама на Балкану. Италијанска влада је прижељкивала да савезничке трупе остану на балканском ратишту ради веће безбедности њиховог корпуса код Валоне у Албанији. Они су, међутим, били против офанзивних операција на Балкану у којима би учествовала српска војска, јер су страховали да расплет политичких догађаја, у случају војног успеха, не доведе у питање реализацију њихових завојевачких планова на источној обали Јадранског мора.

СРПСКА влада и Врховна команда најупорније су се бориле да се код Солуна образује снажна армија од милион савезничких војника за предузимање одлучних операција на Балкану. Према том пројекту, та армија би најпре потукла непријатељску војску на Балкану, чији се број процењивао на око 750.000 војника. Затим би мањи део био упућен преко Чаталџе да заузме Цариград, а већи део да надире према Будимпешти. Сама појава и први успеси те армије на балканском ратишту подстакли би владе Грчке и Румуније да се са око 500.000 војника придруже Антанти, што би имало одлучујући утицај на развој догађаја на осталим фронтовима и на ток рата у целини. Тиме би се отворио пут ка победи и окончале велике патње и страдања српског и других народа увучених у вртлог овог ужасног рата.

Најзад, после вишемесечних преговарања и убеђивања, на међусавезничкој конференцији у Шантијеу, средином марта 1916, прихваћено је једно компромисно решење.

ПРЕМА том решењу, савезничке снаге које су остале код Солуна после напуштања Србије и Галипоља, као и губитка Црне Горе, требало је да спрече даље опадање Антантиног угледа на Балкану и Блиском истоку. Оне би непријатељске снаге на балканском ратишту држале под претњом офанзиве и "везивале" их далеко од великих ратишта. У исто време донесена је одлука да се српска војска, после опоравка и реорганизације на Крфу, пребаци у Солун и да јој се додели посебан део фронта.

Још у време када су у свету очекиване вести о капитулацији српске војске на Косову, 21. новембра 1915, Велика Британија је покренула дипломатску акцију да се под покровитељством Италије образује велика Албанија, у коју би били укључени и делови српске територије, с мотивацијом да би то, тобоже, подстакло италијанску владу да олакша снабдевање српске војске и избеглица преко албанских лука.

РУСКА и француска влада су се енергично успротивиле да се територијама савезничке Србије, која наставља борбу, задовољавају необуздане амбиције италијанске владе, којој су Лондонским уговором од априла 1915. обећане сувише широке компензације. Немачки канцелар Бетмен-Холвег, у свом говору у Рајхстагу 9. децембра 1915, изјавио је да је са Србијом свршено и да су владе Антанте у тајним преговорима нудиле Бугарској, да би је придобиле на своју страну, чак и територије савезничке Србије. Српска влада је затражила од влада Француске, Русије и Велике Британије да у одговору на иступање немачког канцелара истакну ненарушивост интегритета Србије.

ФРАНЦУСКА влада је одмах предложила текст заједничке изјаве, у којој се каже да је одбрана интегритета Србије један од главних ратних циљева савезника. Британска влада је, међутим, сматрала да не треба ићи тако далеко и да је довољно да се каже да ће савезници наставити да помажу српску војску и да ће бранити националну независност Србије.

Руска влада је, не сачекавши да се заврше дипломатске консултације о колективној изјави, обавестила српску владу да су савезници чврсто решени не само да поново успоставе Србију у ранијим границама, већ и да се остваре обећања територијалних повећања која су јој дата. С обзиром на сву сложеност ситуације у којој се налазила Србија, владе западних савезника нису правиле питање о садржају изјаве руске владе, којом су, практично, анулирана обећања територијалних компензација Бугарској на рачун Србије дата у лето 1915. године.


ОСТВАРЕЊЕ РАТНИХ ЦИЉЕВА

БЛОГОДАРЕЋИ чињеници да је сачувала своју војску с којом су савезници и даље озбиљно рачунали при разради операцијских планова, српска влада је могла постепено да настави рад на афирмацији Нишке декларације и реализацији својих ратних циљева, јер је тиме постављена основа за даље ангажовање на ослобођењу Србије и стварању заједничке југословенске државе.