ТЕШКОЋЕ политичке природе биле су, ипак, главна препрека у реализацији пројекта за војно ангажовање сила Антанте на балканском ратишту. Балканска политичка питања толико су узбуркала страсти у Европи пре рата да ниједан од савезника није могао предузети војну акцију на Балкану без пристанка, или чак и учешћа у том подухвату осталих сила Антанте. То значи да је требало преговарати. Међутим, супротни интереси Русије, Велике Британије и Француске у погледу Балкана, територијалне претензије Италије на источној обали Јадрана, као и супротност владајућих кругова балканских држава које су још увек осећале јак мирис барута из последњег међусобног ратног сукоба, нису допуштали могућност за споразум.

Дипломатија савезничких држава улагала је ипак огромне напоре да придобије Италију и Румунију за обнову Балканског савеза из 1912. године и да, коришћењем снага нових савезника, надокнади одсуство својих трупа на балканском ратишту. Придобијање нових савезника требало је да се плати углавном српским територијама.

УОЧИВШИ намере савезника, српска влада се супротставила трговини деловима српске државне територије, српских и југословенских земаља. Међутим, силе Антанте су склопиле тајни Лондонски уговор са Италијом, којим су јој обећале, уз остало, Истру, Хрватско приморје, готово сва јадранска острва и далматинску обалу са залеђем. У тајним преговорима са Румунијом, њој су обећали, осим Трансилваније и Буковине, цео Банат, а Бугарској већи део Вардарске Македоније, до линије Крива Паланка - Охрид, као и део европске Турске.

Те комбинације ипак нису донеле жељене резултате. Поморски напад, који су предузеле флоте Велике Британије и Француске у Дарданелима, фебруара 1915. године, завршио се без успеха. После тога су англофранцуске снаге извршиле десант на Галипољско полуострво, како би се копненим путем пробиле до Цариграда, заузеле га и отвориле мореузе и, евентуално, избациле Турску из рата. Али упркос значајним снагама ангажованим у тој операцији, као и огромним жртвама, десантне трупе нису могле да пробију турску одбрану, чијим су утврђивањем руководили немачки генерали, па су остале приковане уз обалу све до пред крај 1915. године, када је операција обустављена.

ОФАНЗИВА Италијана преко Соче, од које су очекивани спектакуларни успеси, завршила се њиховим поразом. Француско-британске снаге на Западном фронту предузеле су неколико операција да, привлачењем немачких снага са Источног фронта, олакшају положај Руса, али су и оне завршиле без стварних успеха. Благодарећи томе, удружене немачко-аустроугарске армије су успеле да одбаце руску војску све до Припјата и да се, после тога, усмере на Балкан.

Услед пораза руске војске, Румунија је задржала своју неутралност. Бугарска је сада, охрабрена успехом Централних сила, решила да им се прикључи. Тада је за бугарске владајуће кругове наступила дуго прижељкивана прилика да се, ослонцем на германске силе и Турску, реванширају Србији за пораз у Другом балканском рату и да, покоравањем и комадањем Србије, спрече југословенско уједињење, чиме би обезбедиле своју хегемонију на Балканском полуострву.

ПРЕДСЕДНИК бугарске владе Радославов о томе је без устезања давао изјаве, а владина штампа отпочела је жестоку кампању против Србије, припремајући бугарску јавност за улазак у рат на страни Централних сила. Осећајући опасност, српска влада је молила савезнике да енергичним акцијама неутралишу Бугарску. Међутим, владе земаља Антанте, иако су имале довољно доказа да су се бугарски владајући кругови неповратно определили да уђу у рат на страни непријатеља, вршиле су страховит притисак на Србију да пристане на територијалне уступке у Македонији у корист Бугарске, нудећи јој у накнаду за тај уступак Босну, Херцеговину, Славонију и Далмацију све до Сплита.

Српска влада је одбијала и једну и другу територијалну компензацију. Она је била вољна да дискутује само о неким исправкама границе у Македонији у корист Бугарске, с тим што је инсистирала на ослобођењу свих југословенских земаља од Аустроугарске и њихово уједињење са Србијом.

ОГОРЧЕНЕ на српску владу због њене непопустљивости, силе Антанте су, да би је приволеле на уступке, у тим тешким тренуцима чак обуставиле и финансијску помоћ Србији, а бугарској влади саопштиле своју одлуку да ће добити Вардарску Македонију и да Србија неће добити проширење на запад пре него што преда Македонију Бугарској. Српска влада је, плашећи се да на њу не падне одговорност за слом на Балкану и да не остане без савезничке помоћи, дала формални пристанак на тражене уступке у погледу Македоније, али под условом да Бугарска одмах ступи у рат против Турске и да савезници обећају да ће подржати уједињење југословенских земаља са Србијом.

Та мучна и трагична дипломатска игра са бугарским владајућим круговима, које, као агенте немачког империјализма, како је истакао бугарски академик Туше Влахов, Антанта није могла купити никаквим територијалним обећањима, прекинута је 22. септембра 1915. Тада је објављен указ краља Фердинанда о мобилизацији бугарске војске ради уласка у рат на страни Централних сила.

У МЕЂУВРЕМЕНУ, после августовских парламентарних избора, на чело грчке владе дошао је Елефтериос Венизелос, који се залагао за сарадњу Грчке са Антантом и за помоћ Србији. На вест о бугарској мобилизацији, он је већ сутрадан одговорио мобилизацијом грчке војске и затражио од влада Велике Британије и Француске да пошаљу 150.000 војника у Солун како би могао испунити савезничке обавезе према Србији из уговора од 1913. године.

Српска влада је такође затражила војну помоћ и предложила план о превентивном нападу на Бугарску, који би извршиле англофранцуске трупе преко Кавале, руске преко црноморских лука, а српске у правцу Софије. Тиме би се неутралисала бугарска војска пре него што почне немачко-аустроугарски напад на северни српски фронт.

САВЕЗНИЧКЕ владе се нису сагласиле са српским предлогом, иако су њихови генералштабови о њему дали позитивно мишљење. Француска је била за то да се одлучно дејствује и одмах пошаље пун број тражених трупа, док је Британија отезала да се изјасни о броју трупа које је она намеравала да пошаље на Балкан. Да се не би губило време и непријатељу пружали докази о колебању савезника, на иницијативу Француске у Солун су упућене две пешадијске дивизије са Галипоља (француска 156. и британска 10. дивизија). Споразум је постигнут 30. октобра, а број ефектива од 150.000 војника достигнут је тек крајем децембра, када је битка за Балкан у војничком смислу била већ изгубљена.


ВОЈНИ ПУЧ У ГРЧКОЈ

КОРИСТЕЋИ се неодлучношћу сила Антанте, грчки краљ Константин, који је био зет немачког кајзера Вилхелма II, ослањајући се на германофилске елементе у врховима официрског кора, оборио је Венизелоса и прогласио неутралност Грчке 5. октобра, оног истог дана када је почело искрцавање француско-британских трупа у Солуну. Већ сутрадан, 6. октобра 1915, отпочео је тројни напад Централних сила на Србију. Нападнута од аустроугарских и немачких армија са северозападног фронта, који се протезао од Вишеграда на Дрини до Голупца на Ђердапу, као и од бугарских армија дуж источне границе, од ушћа Тимока у Дунав до Ђевђелије на Вардару, српска војска се нашла у изузетно тешком положају.