ПРВА мисао која ми је дошла чим сам искорачила из затвора била је: слободна сам, готово је, све се завршило! "Аде ја!" (Ајде, ћао!). Осетила сам да напољу нема опасности. Села сам на први мотор који је био испред мене и, наравно, погрешила. Истраумирана летовима и падовима мог бившег мужа мотором, мрзела сам их из свег срца. Никада нисам научила марке мотора и разлике међу њима. Уместо да одлетим брзином светлости на Рексовом мотору, завршила сам на Бајином скутеру. Баја и ја, високи заједно четири метра и тешки сто шездесет килограма, вукли смо се као два рањена пужа. Имали смо среће што је наш пут за бекство почињао улицом низбрдо. Да није било низбрдице, било би и гурања пред смотаном грчком полицијом. Педесет метара ниже, на семафору, скренули смо десно и укључили се у најпрометнију улицу овог дела града. Били смо безбедни.

БАЈУ сам од среће стегнула јако! Окренуо се и насмејао. Гарили смо наредна два километра брзином рањеног пужа, до зграде у којој је био изнајмљени стан. На улазним вратима већ ме је чекао Тони. У руци је још увек држао кесу са бојама и огромну палету. Мој пријатељ, увек присебан, није се бавио само спасавањем мене, већ и спасавањем сликарског материјала. Тони и ја ушли смо у стан и закључали се.

За то време у затвору се дешавало оно што сам и предвидела. Госпођа командир од јачине ударца доживела је флеш. Не разумејући се у борбене вештине, помислила је да је неко бацио бомбу. Преостале присутне госпођице од страха су притвориле врата и помогле да моје бекство прође још боље.

ПРВИ пут откако постоји ова установа затвореница је изашла из ње, и то на главна врата. Све се десило у неколико секунди, па су се оне, од шока, више плашиле бомбе која не постоји него мога одласка.

Баја и Рекс паркирали су моторе, пресвукли се и прешли у путнички ауто, којим су се одвезли до стана на Пагратију. Сат касније Баја се вратио по Тонија и одвезао га назад у Паграти. Остала сам сама.

Први телефонски позив који сам упутила био је на нови број, за који сам казала сину да га активира у случају мога бекства. Јавио се одмах. Викао је из све снаге: "Мамице, успела си! Моја мамица може све! Знао сам!" Говорила сам тихо, још увек сам ослушкивала шта се дешава напољу. Срце је хтело да ми искочи од среће. Казала сам му: "Готово је, завршило се заувек ово лудило."

ДРУГИ позив сам упутила мом бившем мужу, који је од првог дана планирања мога бекства био укључен. Помагао је и био ми од велике користи. Прво што сам изговорила било је: "Отишла сам". Како је знао да сам бекство планирала у недељу, не верујући у оно што чује, збуњено ме је питао: "Хоће ли се десити?" Поновила сам му: "Отишла сам из затвора, у изнајмљеном сам стану." Почео је да виче од среће. И даље смо играли наш луди танго аргентино! Најстрашније је што смо у томе уживали, што смо били поносни на наш плес.

Сат касније син ми је пренео да су почеле припреме за велико славље поводом мог бекства. Обавестио ме је ко су званице. Његов тата такође се спремао за луди провод. После дугогодишњих прослава у част рођења сина, наставиће са вишегодишњим прославама мога бекства из затвора.

СИН је примао комплименте од другара да сам "права легенда". Ах, када би другари знали колико је било бола у животу ове легенде, колико грешака и колико пропуштених шанси. Благо њиховим мамама за које никад нико неће рећи да су легенде!

Седела сам на душеку у празном стану и гледала око себе питајући се ко сам ја. Опет сам била прва, овог пута у тоталној негативи. Црно-бело, ја на врху света, ја испод земље. Ја успешна и слављена, ја пропала и облаћена, сјај и беда, слава и пропаст, све и ништа. Ја, која и даље верујем у све.

Два сата касније стигао је Баја. Истим путничким аутомобилом превезли смо се до Пагратија. Ушла сам у стан.

Загрлили смо се, сви смо били на окупу. Чекало ме је ледено пиво које сам на слободи ретко пила. Док сам сликала на плус четрдесет у затвору, једина стална мисао која ми је пролазила кроз главу била је - ледено пиво, пиће које је у затвору строго забрањено. Вероватно због забрана, створила се невероватна жеља коју су ми моји пријатељи одмах испунили.

УБРЗО су изразили своју велику жељу, док сам их ја у чуду слушала. Баја је први упитао: "Оља, шта мислиш, смемо ли ми сада да одемо до луна-парка у Никији?" Насмејала сам се од срца. Као и мој син, плаћали су да их неко излуђује од страха у кући страве и ужаса. Возили су се на најопаснијим справама док им се црева не завежу у чвор и док се добро не исповраћају. Рекла сам им да иду.

После бекства из затвора, луна-парк је био једино место где их полиција, колико год била маштовита, неће тражити. Отишли су раздрагани и весели. На бекство су заборавили као да се никада није десило. Нису му придавали никакав значај. Сва тројица су се дубоко забринула хоће ли закаснити на летовање у Будви.

ОСТАЛА сам сама. У стану сам имала српску сателитску телевизију. Убрзо је кренуо титл главних вести. Непрестано се понављало: "Српска држављанка побегла из најчуванијег затвора 'Коридало' у Атини." Почела сам да схватам озбиљност ситуације. Било је то стварно нешто несвакидашње, а гледано из мог угла - једна искоришћена прилика у полууснулој мртвачници у којој сам живела. Вест је изгледала изузетно озбиљно, док су се по мојој глави вртели неспретни и дебели стражари. Тако је једна ситуација, за мене лака, постајала невероватна и изазивала језу, чак и мени, док сам слушала вести.

НАРЕДНОГ дана испратила сам моје пријатеље - враћали су се у Србију. Журно су ме поздравили јурећи у Будву на летовање. Младост се није освртала, нити дуго задржавала на истом. Гледала сам их како одлазе.

У мрклом мраку групне собе моје тело по сећању проналази пут до прозора. Небо је без звезда, тамно, убијено помрчином што се измешала са облацима. Једино што чујем у дугој тишини су откуцаји мога срца. Око мене цео свет се окреће. Обузела ме је нека равнодушност. Зар се навикавам на бол?

Све око мене је тихо пропадање које не могу зауставити. Тешко је поверовати да су други моралнији и бољи само због неважне игре среће и судбине. Само су глупи људи невини. Све је бесмислено, и принципи, и правда, и каријера, и велика животна срећа. Ко сам ја? Да ли је цена моје слободе превелика? Колико сам повредила оне које волим? Да ли сам добра, лоша, поштена, непоштена? Ваљда је све то ствар укуса.

Воле ме, очигледно, само они који ме добро познају.




ОПЧИЊЕНОСТ Оливера Ћирковић: Нови живот посвећен сликарству