На баш овај данашњи значајни дан, две повелике армије навијача погледаће се у очи. Дошло им је, коначно, време за Велики бој, који ће једном засвагда одлучити каквог је квалитета ово Национално Биће. Спремили су се аргументи за дискусију о томе ко је за кога и зашто, извадили се из прашине историјски факти, наоштрила се идеолошка демагогија. Само се чека да судија да знак. Па, да се заувек да наслутити ко је какав човек и какви смо то људи, кад за Њих навијамо. А не за оне друге, који год да су.

А док чекамо, да се присетимо од када је то тако са тим навијањем. Прве озбиљније проблеме те врсте имали смо кад су навалили Турци. Па је навијачка фракција окупљена око Вука Бранковића канда мало навијала за гостујућу екипу, док су ултраси предвођени Милошем Обилићем упали на терен и напали противничког селектора усред његове кућице са резервним играчима, па је исход био фаталан. После смо били суспендовани и избачени из европских такмичења на 500 година, али то је једна друга и очигледно дуга прича. Па нећемо сад о њој.

Елем, навијачким поделама није било краја ни по одласку ономадњих Ердогана. Навијачи су се поделили на оне који су за Карађорђа и оне за књаза Милоша, сукоб се једва окончао тек пошто је по сваком од њих названа по једна кисела вода. Мада је и то питање, јер у последње време ови што имају киселу воду више немају Бели двор, и обрнуто. Навијало се, дакле, у овим вековима за штошта: за Аписа или оне што га апсе, за комунисте или ројалисте, за Стаљина или Тита, за Слобу или било кога са супротне стране, за Ђинђића или Коштуницу... А у ово најпоследњије време важи и допунско правило да ко скупи преко 40 посто навијача на изборима има ту част да 90 посто Брисела навија за њега зарад споразума са оних 15 посто територије на којој се налази 100 посто Бондстила. Једино што је ту потребно макар 66,6 посто парламента да се промени Устав, па то није ни 1 посто једноставно. Упс, дигресија. Вратимо се на навијање.

За свашта се овде навијало. За урбано или рурално, за грађанско или национално, за револуцију или реституцију. Таман мислиш да је крај навијачким поделама, кад се Партизанов Југ подели на самог себе, Исток и Запад, а навијачи Новака Ђоковића на месоједе и вегетаријанце... Срећом па се он на то не обазире, као што видимо... Е дакле, и као да све то навијачко дељење није довољно, него ено се и Влада поделила на оне који баш навијају за Русе и оне који су баш нанели европску навијачку шминку. Тако да се од њих свих могу бар две извршне навијачке власти направити, таман да се мењају у складу са фрустрирајућим јутарњим брифингом на Андрићевом венцу. А о томе за шта се све навија у опозицији, па целе ове новине да потрошимо, мало је. Стога да се вратимо на почетак ове приче.

Стоје, дакле, данас и овде две армије навијача, једни другима насупрот. Данас је бити или не бити: светски шампион у фудбалу постаће или хрватска или француска фудбалска репрезентација. Ако изгубе једни, споменик захвалности Француској би после дужег времена - за неке - коначно могао имати смисла. Ако изгубе други, подршком победнику ће - неки други - показати широку регионалну душу, небаждарену на историјско злопамћење и разликовање власништва над самопослугама, сладоледима или маргаринима. Гори "Твитер", праште таблоиди, узбуркало се у грађанској Чаршији и националном Даунтауну, организује се потенцијално баксузна посета Јелисејској палати, спремна је нација да се до последњег издели на Ове и Оне. И ако сад не одлучимо којих је више, никад нећемо.

За то време, у једној "Фијатовој" фабрици у Италији, радници ће штрајковати. Разлог је, за промену, с ову страну разума. Власници "Фијата", они исти као у субвенционисаном погону у Крагујевцу, дали су 100 милиона евра за трансфер и 120 милиона евра за уговор, е да би у Јувентусу заиграо Роналдо. Преведено у цифре које би могле бити нама разумљиве, ситна кинта укупно одвојена за Роналдов одлазак у "Фијатов" Јувентус идентична је новцу која ће се потрошити за све плате у "Фијатовом" Крагујевцу током наредних 20 година, 10 месеци и 24 дана. С друге стране, "Фијат" је, за првих 24 часа од доласка "ЦР7" у Торино, на продаји дресова обрнуо око 54 милиона евра, а за шта ће поменути крагујевачки запосленици радити следећих око 5 година, 1 месец и 17 дана. И ту некако дођосмо до ововремене природе фудбала. Ништа историја, ништа ратовање, ништа идеологија, само зелена трава, шест белих пречки, једна лопта, купљене карте, поједени чипс и попијено пиво, скупи преноси и рекламни термини, као и повелика гомила неког света који зарађује на томе што се нас пар милијарди забављамо сат и по времена. Питање националног и грађанског, дакле, завршило се одавно, а ко не верује нек пита белгијског Фелаинија, руског Фернандеза или француског Нзонзија. Или самог себе, сутра, кад прође финале.

И то је то. Леп пренос желимо. И да га не кварите другима, ако сте га неким случајем већ покварили себи. Е, да. Србија је, подсећања ради, испала из такмичења још у групној фази.