Грозничаво је било у понедељак увече у дому Драшковића. Док је Даница лупала главу шта да обује за предстојећи пријем у Амбасади САД, како би могла да заједно са другим угледним званицама заигра кантри плес под вођством Његове екселенције Скота Кајла, глава куће је имала много веће проблеме - није испуњавао норму у указивању на реалност косовске независности и свеукупне српске кривице. Како с таквим грехом изаћи на очи изасланика господњег? При помисли на то облио га је хладан зној. Упркос нарастајућој паници, сетио се: "Написаћу нешто за, Данас" Избор теме није био тежак.

Предочавање "косовске реалности" је богоугодно, а и Скот ће бити задовољан још једним текстом на линији директива о оптуживању Милошевића за капитулацију и губитак Косова. Нажалост, рок је био прекратак, те Вук није имао времена за припрему и текст о "реалности" написа на брзину, из главе у којој реалности одавно нема ни у траговима. О брзини сведочи куси увод у виду вица о "малом Перици", толико недуховитог да ни верном А. Чотрићу не би успео да измами макар усиљени осмех.

У наставку се, нажалост, потрудио да буде озбиљан и да укаже на "чињенице" које би Срби паметнији од Перице требало да схвате и прихвате, за разлику од идеје о "српском Косову". Пише он тако да је "кумановском капитулацијом Косово одвојено од Србије", чиме је завршен "рат против НАТО" (као да је Србија ,99. напала најмоћнију силу на свету, а не обрнуто). Можда је бивши министар спољних послова док је писао био деконцентрисан, а можда није ни прочитао Кумановски споразум па "чињенице" измаштава. Иако у неком универзуму то може деловати као "капитулација", Кумановски споразум то није, у шта се свако може уверити пуким одласком на сајт НАТО и прегледом документа. Док капитулацију обично потписују две зараћене стране од којих је једна победничка, а друга губитничка, овде није било тако. Војнотехнички споразум, како пише и на сајту

НАТО, владе СРЈ и Србије потписале су не са Алијансом или ОВК (који су били у рату са СРЈ) него са Међународним безбедносним снагама (Кфором) с којима није било сукоба и које су обухватале и државе ван НАТО попут Русије, Шведске или Индије. Још је важније што тема овог документа уопште није, како то Вук каже, некакво "одвајање" него размештање мировних снага УН и прекид непријатељстава (између српских снага с једне и ОВК и НАТО с друге стране).

Пишући о Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, бивши министар спољних послова показује још фундаменталније непознавање чињеница. У Резолуцији смо, каже он, "означени за државу која је скривила злочине и хуманитарну катастрофу над већинским косовским Албанцима, угрозила регионални и светски мир" и додаје да је "тим случајевима међународна оружана интервенција допуштена", па је "тако Резолуцијом 1244 легализовано НАТО бомбардовање". Истина је да се у Резолуцији помиње "хуманитарна трагедија" на Косову, али се "осуђују сви чинови насиља против становништва Косова и сви терористички поступци било које стране." О "легализацији" НАТО агресије тек нема ни говора, а то не сања ни НАТО који је априла 2014. у саопштењу поводом кризе у Украјини и сам признао да она није имала допуштење УН.

У Резолуцији 1244 Драшковић види и "мапу пута" за "стицање косовске независности" и то упркос јасној "потврди привржености свих држава чланица (УН) суверенитету и територијалном интегритету СРЈ" и упркос "захтеву из претходних резолуција за значајну аутономију и знатну самоуправу за Косово", а не за независност. Вук нам је овим текстом доказао да он, за разлику од "порицатеља косовске стварности", који, како каже "знају све и не признају ништа", не зна ништа, али признаје све. Зарад кантри плеса са Скотом, он ради оно што приписује "порицатељима косовске стварности" - свесно се чини глувим на чињенице и слепим за реалност.