БРОЈНЕ информбировске породице, које су одбиле да се одрекну најближих, издајника и отпадника, а супруге да се разведу и јавно осуде своје мужеве, растурене су и уништене. Многе прогнане са својих огњишта. Само са подручја Андријевичког среза интернирано је и протерано шест информбировских фамилија.

Типичан пример таквог страдања је породица Богдана Зоговића, из Машнице. Најстарији Богданов син Бранко се међу првима у томе крају изјаснио за ИБ. Одмах је ухапшен и жестоко раскринкаван. Брат му Рајко, како би избегао хапшење и мучења, бежи у шуму. Удба се уз помоћ шпијуна и доушника обрушила на читаву породицу, а највише на Рајкову супругу Росу. Поготову после храброг иступања њеног оца Крста Коматине, угледног домаћина и старог ратника, на партијској конференцији Мурина када су раскринкавали и осуђивали генерала Мирка Крџића, којега је најжешће нападао његов ратни друг генерал Тодор Војводић, тврдећи да је Крџић био "италијански шпијун".

МЕЂУТИМ, сви су знали да су прве италијанске жртве у овом крају биле Мирков брат Миливоје и његова супруга. Не могавши да претрпи толику количину лажи и подметања, храбри и стамени Крсто устао је и генералу Војводићу одлучно одбрусио: "Лажеш, Ђедо, лажеш, то што збориш за Мирка".

Сутрадан је несрећни Крсто са два сина ухапшен. Сломљен и понижен Коматина се после шест месеци вратио из затвора. У међувремену, један од његових синова умире од последица тешког батинања и мучења. Другог Крстовог сина депортовали су на Голи оток, како би испаштао очеве грехе.

Акцијом депортација андријевичких породица - Зоговић, Јеврић, Кнежевић, Ђековић и Лешевић за Пљевља управљао је Петар Ђукић, командир милиције у Андријевици. Почео је с породицом Богдана Зоговића.

ИГРОМ случаја, тога дана у Машницу на одмор је пристигао трећи Богданов син Бранислав, пуковник ЈА са породицом. Запрепашћен и ужаснут посматрао је како агенти Удбе одводе у прогон његове старе родитеље и брата му Рајка. Немоћан да било шта учини, скрхан се вратио из завичаја.

Прогнане андријевичке породице Удба је стрпала у камионе и транспортовала до Пљеваља, сместивши их на пољопривредно добро у шталу за стоку. Ноћу их је ислеђивао и мучио иследник Војо Калуђеровић, упорно инсистирајући да се одрекну најближих, ухапшених и одбеглих информбироваца.

После више од године дана, андријевачке породице су враћене у родни крај, где су затекле опљачкану имања и уништену имовину. Комшије их нису могле препознати пошто су личили на авети.

У ВИШЕДНЕВНОМ разговору 1979. на острву Ванги, на питање Јосипа Копинича о Голом отоку, Броз је одговорио да би то најбоље објаснио Кардељ, пошто је то била његова идеја. Остарели Маршал, при крају живота као да је покушавао да спере ту страшну и срамну љагу са себе:

- Ја морам истаћи да је то био оток југословенске срамоте и да су многи невини оставили кости на том отоку. Сјећам се једног случаја гдје сам ја интервенисао. Питали су једног полуписменог "шпанца", шумског радника, да ли је Совјетски Савез јачи од Америке. Он, ни пет ни шест као из топа: "Па сигурно! Они су побиједили Хитлера!" Још тога дана њега су ухапсили и право на Голи оток.

- МОЈА је кривица - нагласио је Тито - што сам све то препустио полицији, а било је и освете и лажних оптужби... Иако је по мом налогу на Отоку била Истражна комисија стање се није промијенило. Замисли, тјерали су кажњенике да копају јаме јер наводно тамо има нафте. У те јаме бацали су умрле "кажњенике". Многи који су преживјели, кад-тад ће писати о тој нашој срамоти.

- Је ли ко за то одговарао? - запитао је Тито Копинича са чуђењем у једном тренутку, одговоривши - НИКО. Кад би се са стране нешто рекло о тој нашој срамоти Кардељ би побјеснио. Марко га је смиривао и отишао је сам тамо да га увјери у истину. Многи су тамо оставили кости... Голи оток "прогутао" је више од хиљаду наших бораца, наших људи. Многи који ће писати о Голом отоку и Гргуру, оптуживат ће мене, Марка, али не и Кардеља који је створио Голи оток...

ЈОВАНКА Броз је тврдила да су Тито и највише југословенско руководство знали шта се дешава на Голом отоку: - Ја ништа нисам могла да урадим по том питању, јер су ови у руководству око Тита били задрти до зла бога. Тамо је отишло много људи ни за шта. Овај отео девојку овоме, или се због нечег замерио. Било је ту подметачина, зависти, свега.

Око Резолуције ИБ, Броз је причао Јосипу Копиничу да су се догађале чудновате ствари: "Највише информбироваца било је у Црној Гори... а најмање у Словенији. И кад је Марко (Ранковић) питао Митју Рибичића: - Зашто су сви Словенци осудили Резолуцију и што тамо нема информбироваца, Митја му је одговорио да управо шаљу, нешто преко стотину и педесет. Кад су те "ухапшене Словенце" довели на Голи оток, нису то били никакви Словенци, тврдио је Броз, већ Босанци и Личани, који су радили у Словенији. Словенци су своје информбировце проглашавали лудим, посебно ако се радило о школованом кадру. Тако је Кардељ бранио тада Југославију и Партију у Словенији - нагласио је Тито.

У ЛЕТО 1952. године, пред долазак Александра Ранковића у обилазак Голог отока, Управа је вршила опсежне припреме за дочек. Као претходница да намести да све изгледа као нормално, стигао је Јово Капичић и то месец дана раније. Логор се уређивао, информбировцима је дозвољено да се чак и окупају, обрију и ошишају. Пристигле су нове униформе, кошуље и обућа. Писане су пароле "Живјели Тито и Марко"...Закамуфлирана је Петрова рупа, да је Лека не би видео.

Стигавши на Голи оток Ранковић је у пратњи Крста Попиводе и Џемала Биједића, официра Удбе, обишао строј окупаних, ошишаних у белим кошуљама постројених информбироваца. Када је видео на шта личе Ранковић је, по забелешци официра Удбе, извадио цигарету из уста бесно опсовавши: "Матер им њихову, шта учињеше од наших људи".

На Голом отоку су од 1948. до 1956. робијали искључиво информбировци, да би после тога овде допремани - убице,криминалци и силоватељи. Све до 1988. када је коначно овај страшни казамат затворен.


СТРАХОТЕ ПЕТРОВЕ РУПЕ

ОСТАЋЕ као куриозитет да је Миливоје Нововић из Трепче, који је у три наврата слат на Голи оток, последњи пут отпремљен - веровали или не - 1986. Шест година после Титове смрти. Нововић је као даровит беседник говорио на гробу једног информбировца у Андријевици, рекавши да је Информбиро најцрњи период наше историје који је осмислио зликовац и тиранин Броз. Истог тренутка шпијуни то јавише беранској полицији, која Миливоја ухапси и посла на Голи оток.