У ДОБА избијања сукоба са Информбироом, Бјелопољским партијским комитетом руководио је револуционар Илија Булатовић, задојен Стаљином и Русијом. Уосталом тако га је све до јуче учила Партија и руководство, са Титом на челу. Зато се све до краја 1948. у Бијелом Пољу, преко градског разгласа, слушала Радио Москва.

Знајући шта се дешава у Бијелом Пољу, из ПК КП Црне Горе послали су Комнена Церовића, Ђиласовог зета, који је носио директиву да се Илија Булатовић, по потреби службе премести на Цетиње, а да се уместо њега именује Радомир Међедовић, док би уместо Милоша Радоњића, организациони секретар Партије постао Милош Журић. Седница је била драматична и трајала је до дубоко у ноћ. На гласању тај предлог није прошао.

БУЛАТОВИЋЕВИ истомишљеници су затим отишли његовој кући на договор. После разговора Комнена Церовића са врхом црногорске Удбе, у Бијело Поље је стигао телеграм да се Илија Булатовић одмах ухапси и спроведе на Цетиње. Предосетивши да ће бити ухапшени Булатовићева група од 18 чланова рано ујутро, на други дан Божића, 8. јануара 1949. године, бежи у село Чеоче. Одатле су се поделили у неколико група и раштркали по околним селима и планинама.

Са Илијом Булатовићем су се одметнули - Милош Радоњић, Милан Чобељић; Радомир Ракочевић, шеф Удбе, Радивоје Богавац, командир милиције, Раде Војиновић, председник Среског одбора, Радован и Вуксан Јелић, чланови среског комитета КП, Војин Шуковић, Велимир Вешовић, милиционери Јован Бубања и Живко Спичановић, заједно са још шест чланова Комитета. После њиховог бекства настала је велика паника у црногорској Удби.

САВО Јоксимовић, министар унутрашњих послова Црне Горе, одмах подиже огромну силу од око 1.000 бораца КНОЈ-а и креће у потеру за бјелопољским одметницима...

Они се поделише по групама да би их теже ухватили. Јоксимовићева Удба их је опкољавала једног по једног. Ниједан од њих није хтео да пуца на своје другове, на своју војску и браћу. Предавали су се. Међутим, Јоксимовићеви агенти су их ноћу кришом доводили у Бијело Поље на саслушања, а затим одводили у долину поред Лима и убијали. Закопавали су их тик покрај реке како би их прва поводња однела, да им се ни стрва не зна. Од 18 одбеглих преживело је само - шест.

Илију, иако је покопан плитко поред Лима, вода није однела. Његови рођаци Булатовићи су успели да га ноћу крадомице ископају и однесу. Сахранили су га тајно. Ни Удба није сазнала где.

КАПЕТАН Ратко Булатовић и Војин Шуковић крили су се прво у кућу Цвијете Вуковић, а затим код Војинове сестре Даринке Стевановић. Преко посредника Јоксимовић им је поручио да им се ништа неће десити ако се предају. И док је Даринка хитала према Бијелом Пољу да их пријави, агенти Удбе су упали у њихову кућу, извели их и ликвидирали. Ратку су пуцали у леђа, како би изгледало да је покушао да бежи.

Велимира Вешовића је издала Јелена, ближња рођака његове супруге, која га је "сакрила" у шталу, а затим пешице из села Жари код Мојковца отишла и пријавила га. Вешовића су агенти Удбе ухватили на спавању а затим одвели до потока, званог Зекића ријека и ликвидирали.

И МИЛАН Чобељић се понадао и поверовао у Јоксимовићева обећања. Отишао је преко Љешнице, где се крио, на Бабића бријег изнад Бијелог Поља, код рођаке Крстиње Ђукић, где је била и једна "повјерљива" жена, по којој је послао писмо породици. Она је то писмо однела у Удбу, која је одмах дејствовала. Чобељића су одвели уз брдо изнад куће Ђукића и ликвидирали насред пута.

Јован Бубања, милиционер из села Блишкова код Павиног Поља, после позива Јоксимовића да им гарантује живот, послао је писмо по мајци Коси, Удби у Лековину. Старица је клекла пред начелником молећи и кумећи да јој сину поштеде живот. За то време Удба је упала у њихову кућу, извела Јована и убила.

За Живка Спичановића, милиционера родом из Зете, дуго се ништа није знало. Сада се поуздано зна да је прво отпремљен у Богданов крај, а затим после тешке тортуре, убијен у Которском затвору.

ОСТАЛИХ шесторица бјелопољских мученика - Вуксан и Радован Јелић, Никола Влаховић, Милорад Смоловић, Радован Мештер и Раде Војиновић су преживели ...

Милован Ђилас много година касније о овим суровим ликвидацијама пише:

"Разочарани и растурени одметници су се један за другим предавали без борбе, али ниједан није стигао до града, сви су успут поубијани... 'Бјелопољски случај', није типичан за обрачунавање са просовјетским комунистима, коминформцима, али је можда најдрастичнији..."

За овакав подвиг пуковник Озне-Удбе Саво Јоксимовић унапређен је у чин генерала.