НИКОЛА Бугарчић, шеф београдске полиције, и Бранко Пешић, градоначелник Београда, били су главне мете напада огорчених "шездесетосмаша".

Бес због добијених батина на подвожњаку студенти су искаљивали на Бугарчићу тако што су, носећи транспаренте са поруком "Смрт убици", тражили његову смену. Пешића су "гађали" другим оружјем. Ударали су тамо где је он био најосетљивији. Говорили су да је грамзив човек који је, злоупотребљавајући функцију "приграбио муку и зној радничке класе".

У својој књизи "Друштвени сукоби изазов социологији - београдски јун 1968", професор и актер догађаја из шездесет осме Небојша Попов забележио је и велики одијум према делу тадашњег југословенског и српског естаблишмента. Поповљева књига, написана 1983. године, била је одмах по објављивању забрањена.

СВЕТЛО дана угледала је две деценије касније, а у њој аутор је пренео атмосферу из бурних дана у Београду, међу којима и салве оптужби, па и клевета, које су пљуштале по првом човеку југословенске престонице. У студентским круговима на њега је најчешће упирано прстом као на представника "нове црвене буржоазије".

"Зашто Бранко Пешић има виле, кола и примања од 800.000 динара, а неки људи данас немају ни за ручак? - упитао је један професор Више техничко-машинске школе у Земуну. - Зар се тако нешто може дозволити у нашем социјализму?"

ЗБОР студената и наставника ове високошколске установе, затражио је да Пешић јавно објасни како је стекао то богатство. И, Пешић је неколико дана касније, на седници Градске скупштине, то учинио.

ЊЕГОВ одговор био је врло емотиван.

"Свима онима који ми приписују да имам четири виле, могу да погледам право у очи и да кажем да лажу. Истина је да ми је у два наврата додељиван стан, али ја сам то одбио. И данас живим у кући у којој сам се родио. Да сам прихватио ове понуде, како бих људима, који сваког дана долазе код мене и жале се на неправде, могао да погледам у очи. Приписују ми да сам много учинио за свога брата. И опет безочно лажу. Мој брат је погинуо 1944. године."

ПЕШИЋ је реаговао и на оптужбе да новац згрће узимајући велике девизне дневнице и хонораре:

- Био сам председник Конкурсне комисије за идејно решење потеза од Славије до Калемегдана. По закону, припадао ми је хонорар од 520.000 динара. Нисам узео ни динара. Путујући у иностранство добијао сам девизне дневнице, али сам их враћао. После посете Бугарској вратио сам шездесет и нешто долара Социјалистичком савезу који ме је послао на пут. Вратио сам и половину дневница које сам добио за пут у Букурешт. Ауто који ми је дат на службену употребу имао сам право да откупим за 1.300.000 динара јефтиније него што кошта. Одбио сам и то.

Кад је реч о односу Бранка Пешића према студентским демонстрацијама, његов сарадник, а касније писац и публициста Небојша Богуновић износи још један занимљив догађај:

"'ШЕЗДЕСЕТОСМАШИ' су на своју руку били Београдски универзитет преименовали у Црвени универзитет 'Карл Маркс'. Затим су на више адреса послали писмени захтев да се то преименовање и озваничи. Представка је стигла и до Бранка Пешића. Износећи овај захтев демонстраната на једном састанку руководства града Бранко је рекао: 'Ако од мене на било који начин буде зависила одлука о промени имена Београдског универзитета, то никада нећу дозволити. Па шта ти људи хоће, знају ли уопште шта раде и куда су се запутили? Па ни Стаљин се није усудио да мења име Московског универзитета 'Ломоносов', ни Мао Цедунг име Пекиншког, а ови наши запели да пошто-пото Београдском дају име 'Карл Маркс'. Могу да га преименују, али само за личну употребу'."

Богуновић је пуних десет година био саветник у кабинету председника Градске скупштине. Ево како се он сећа тих бурних дана:

- Бранко Пешић је уживао велики углед. И данас ћете од многих чути да је био не само један од најбољих, ако не и најбољи градоначелник кога је Београд имао, већ и један од најпоштенијих политичара у Србији. Колико је он био скроман човек и колико његови критичари 1968. нису били у праву, најбоље говори судбина његове породице. Живели су скромно, на ивици сиромаштва.