КОЛОНА студената заустављена је код подвожњака. Данас тај терен другачије изгледа, ту су сада блокови Новог Београда. Циљ демонстраната је био стварање нереда у Београду. Ту се била скупила повећа група студената, а у намери да их заустави на разговор је дошао Вељко Влаховић. То је, међутим, било контрапродуктивно. Све су више наваљивали да пробију кордон и прођу за Београд. Тад сам одлучио да интервенишем. Дао сам знак Николи Бугарчићу. Милиција је интервенисала, неки су добили по пендрек и цела група је побегла према Студентском дому.

Драматичне догађаје од 3. јула 1968. године и блиски сусрет полиције и студената, овако је описао Славкo Зечевић, у време студентских немира републички секретар за унутрашње послове. Шеф српске полиције више од три деценије касније, детаљно је описао антологијске сукобе побуњених студената и снага реда.

ВРХ Србије имао је информације о постојању бунтовних жаришта на Универзитету. Упркос томе, немири у Студентском граду изненадили су режим. Зечевића су затекли током обиласка Новог Пазара и околине. Трећег јуна око четири часа ујутру добио је наређење да се хитно врати у Београд.

"Одмах сам отишао код Бранка Пешића, председника Скупштине града. Тамо су били Бугарчић, Минић и остали. Донета је одлука да идемо да разговарамо са студентима. Бранили смо им да организовано уђу у Београд, јер су имали план да изазову нереде", сведочио је Зечевић.

ПОЛИЦИЈА је запосела улице око неколико факултета, као и Ректората. Студенти су се самоорганизовали. Снаге реда наводно су располагале информацијама да међу окупљену омладину долазе политички опоненти, људи криминалне прошлости, као и обавештајци западних амбасада. Ове дојаве стизале су од већег броја студената који су били примљени на рад у Удби и који су могли да улазе на факултете.

"Аниматори и руководиоци демонстрација били су повезани са Међународном студентском организацијом која је руководила немирима у Француској, Немачкој и другим земљама. Ту се радикализовао један број вођа, који нису чак били ни редовни студенти. Имао сам информације да се спремају да руше и пале. Унутар факултета су даноноћно заседали, а организовано су им доносили храну. Ту је било и фиксања дрогама, што смо касније установили. Најортодокснија је била група студената филозофских факултета окупљена у згради Ректората. Појавио се и експлозив, који је активиран у подруму издавачке куће "Култура", тврдио је Зечевић.

ЦК Србије је био веома пасиван. Није хтео да се меша у овај конфликт друштва и студената, а доносио је конфузне и неспроводиве одлуке. Супротно њима, студенти су се добро организовали и мислили су да власт мора да попусти пред њиховим захтевима. Одржан је и састанак у Градском комитету. Демонстранти су ултимативно захтевали смену Николе Бугарчића.

"Николу сам бескомпромисно узео у заштиту. Питао сам: Какве компромисе ми треба да правимо и с ким? Треба да преговарамо са пропалим студентима из Црне Горе и Херцеговине који годинама на рачун Србије студирају по Београду и представљају највећи проблем у студентској организацији. Мислио сам на Мијановића и још неколико Црногораца и Херцеговаца који су били главни организатори. Њих је подржао и један број професора са ових подручја, тако да је био у питању црногорско-херцеговачки лоби на универзитету, који је био веома јак", тврдио је Зечевић.

Реаговао је ЦК СК Југославије. Председавао је Кардељ. Кад су на састанку почели да говоре како не могу да спрече да информације иду у новине, он је рекао:

- Хоћу цензуру! Праву правцату цензуру! Ко каже да не може?

"На Филозофском факултету било је неколико професора који су подржавали и анимирали студентски бунт. То су били Мићуновић, Тадић, Михаило Марковић, који је био најискуснији међу њима и све их покривао на одређен начин. То су били способни људи. Мићуновић је иза себе имао Голи оток, али и брзу и потпуну рехабилитацију иза које је стајала политика. Љуба Тадић је имао своје нерешене црногорске рачуне још из времена рата. Михаило Марковић је био инспиратор", тврдио је први полицајац Србије.

Тито је у то време био на Брионима. Кад се вратио у Београд позвао је Зечевића да дође код њега и реферише о догађајима на Универзитету и у престоници. Кад му је изнео цео историјат догађаја, држање појединих руководстава и руководилаца и још неке друге информације, Тито му је рекао:

- У реду! Добро си ти то урадио. Да ниси тако поступио, ти би био одговоран.