МИЛОШ Минић, некадашњи министар иностраних послова и члан Председништва ЦК СКЈ, народни херој, био је уз Вељка Влаховића један од истакнутијих функционера који су покушали да смире београдске студенте јуна 1968. године. Минић, тада председник Скупштине Србије, у својој богатој биографији још је као студент права пре рата - постао један од најактивнијих организатора студентских демонстрација и штрајкова, а руководио је и организацијама које су се бринуле о економским проблемима студената.

С обзиром на биографију, свакако је био једна од најпогоднијих личности да саслуша и схвати захтеве студената, Београдског универзитета, јуна 1968. године.

Двадесет година касније Милош Минић је сведочио:

"Тог дана 3. јуна, зовнуо ме је из ЦК-а Боби Радосављевић, и рекао ми је: 'Дођи одмах у ЦК, потребно је да врло хитно дођеш. Избиле су студентске демонстрације у Новом Београду и студенти су кренули ка Београду. Потребно је да ти и Вељко Влаховић одете и разговарате са студентима, да их одвратите од тога јер се не може дозволити да дођу у Београд и демонстрирају. Вас двојицу добро познају, ви често идете код студената па ће вас најпре послушати.'

КАДА смо стигли, одмах се издвојила једна група демонстраната и дошла непосредно до кордона милиције.

Тражили смо да их пусте да разговарамо. И дошло је њих десетак, петнаест. Почели смо разговоре. Почео је Вељко Влаховић и највише је он говорио. Учествовали смо Стева Дороњски и ја.

Вељко им је рекао да све што траже може да се реши на један другачији начин. Апеловао је: Немојте правити демонстрације, то не може бити средство и начин за решавање ваших проблема. Повуците се назад и све ваше захтеве ћемо размотрити заједно са вама и решити их онако како је то уопште могуће'.

Међутим, студенти су били ванредно агресивни у разговору. Могу рећи да у том разговору није било вређања. Али је било оштрине, једне жестоке увређености, озлојеђености, тако да је било тешко разговарати. Разговор је био крајње емотиван.

ТАЈ разговор није трајао, ни петнаестак минута. Можда десетак. Тек што смо почели, још се није било успоставио стварни контакт између студената и нас. Одједном је настао страшан метеж. То се десило муњевито. Изненада, ја сам само видео тучу. Схватио сам да је могућа врло тешка несрећа, цела је атмосфера била злослутна. Требало је спречити да не дође до употребе оружја. И улетео сам онда између њих. Није ми одмах успело, милиционари ме нису одмах препознали.

Тукли су све редом. Било је ту и универзитетских професора, а они нису водили рачуна. Ја сам се пробијао да станем испред њих. Један милиционар је налетео на мене. Покушао сам да му нешто кажем, међутим нисам стигао, он ме је ударио. Одједном му се изгледа нешто догодило, одскочио је уназад. Онда је прилетео један од студената који је видео да сам добио ударац по глави, да ме придржи. Неки висок младић, тршаве косе. Тада сам ја милиционарима повикао на сав глас: 'Станите, станите, где вам је старешина.' Нису знали да ми кажу где је. Затим ме је препознало пет-шест милиционара, па сам им рекао: 'Онда вам ја наређујем - станите, повуците се назад'. Студенти су већ били разбијени и почели су да беже назад...

ДАН после догађаја код подвожњака, у Градском комитету СК Београда, на састанку групе која је расправљала о демонстрацијама предложио сам да се одмах усвоји један од захтева студената и Никола Бугарчић, као најодговорнији за обрачун код подвожњака, одмах поднесе оставку. Јер, сматрао сам да је тај захтев оправдан и да би то могло смирити духове међу студентима и створити услове за разговоре о њиховим осталим захтевима које су после демонстрација поставили, прогласивши генерални штрајк на Београдском универзитету, уз заузимање свих факултета.

У Градском комитету су се томе енергично супротставили јер су сматрали да би то само охрабрило студенте и подстакло их на још већи притисак. Истовремено, мени је упућено упозорење да је само ГК СК одговоран за одлучивање о мерама и корацима у вези са студентским демонстрацијама и штрајком. Тако је Бугарчић прошао без икакве одговорности за бруталан напад милиције на студенте код подвожњака, акције која је била под његовом непосредном командом.