После тричавих, неприметних и занемарљивих 15 година, расподељених између претходних и садашњих власти у односу 9:6, коначно је отворен Народни музеј. Те, како само име културне институције говори, време је да народ похрли у изложбени простор који је по том народу и назван. Тамо ће, ако буде мало пажљивије располагао својом маштом, речени народ моћи да види и нека на први поглед неприметна, али свакако значајна дела. Па ћемо их овде и набројати, а ради лакшег тражења.

"Народ" - овај импресивни комад уметности је у ствари једно велико огледало. У зависности од тога ко испред уметничког дела стане, као и у коликом броју, дело унеколико мења назив: "Народни хероји" (млади брачни пар који истовремено планира да има децу и да остане у земљи); "Насамарени народ" (пензионери); "Колонизовани народ" (људи који раде у субвенционисаним страним компанијама за мале плате уз обавезу ношења пелена); "Полудели народ" (читаоци таблоида); "Пунолетни народ" (особе које су имале минимум три године када се Народни музеј затворио и до сада никада у животу нису биле у њему).

"Пет милиона евра" - ововремена уметничка инсталација, која је истовремено чисти примерак класичног надреализма. Дело се састоји од једног просечног мобилног телефона и још просечнијег телевизора, а уметник је предвидео да мобилни телефон непрекидно шаље СМС поруке, уз помоћ којих гласа за победника финала ријалитија који се приказује на телевизору. Идеја овог уметничког дела јесте да прикаже на који начин су телевизијски гледаоци у Србији, за једно вече, потрошили пет милиона евра да би одлучили победника тако значајног такмичења избора особе која се најбоље показала у ријалитију, шта год то значило, и како год се то показивало. Ова уметничка инсталација ни на који начин не припада црквеној уметности, што не спречава посетиоце да се прекрсте, ако осете потребу. А могла би се осетити, просто је такав случај.

"Турбо-грађевинска фолк мотивација" - неколико твитова и једно писмо чине ово осебујно дело епицентром неодадаизма. Уметничка идеја концентрисана је око напора једне министарке грађевине и инфраструктуре и једне инфраструктурно грађене певачице, да се повећа степен мотивације 11 плус кусур фудбалских репрезентативаца Србије, а пред утакмицу са Бразилом на светском првенству у фудбалу. То се чинило тако што би у случају победе наше репрезентације, певачица трчала гола до Москве, дочим, нешто озбиљнија државна службеница, није изнела никакаво конкретно обећање, вероватно имајући у виду да је Влада већ раније, и уз подршку председника државе, понудила 10 милиона евра уколико се Србија нађе, на сад већ недостижном, првом месту на шампионату. Утакмица се завршила у складу са очекивањима многобројних бразилских певачица и бразилског министра па, на пример, транспорта Валтера Казимира Силвеира. Са бразилске стране није било никаквих мотивационих порука нити обећања за Нејмара и његову екипу, а што је - посебно у случају бразилских певачица - некако баш велика штета, а надасве с обзиром на резултат утакмице.

"Косовски дијалог" - дводелна скулптура која се састоји од "Унутрашњег дијалога" и "Бриселског дијалога". Унутрашњи дијалог представља не претерано велика количина претерано невидљивог ваздуха, која се налази унутар поприлично испумпаног ружичастог балона који, пак, чини део скулптуре који се односи на Бриселски дијалог. Заједно, ова два ремек-дела наивне уметности симболизују апсолутно минимална стремљења међународне заједнице ка томе да се сви ови дијалози продужавају, мимо тамо негде предвиђеног рока. Добри познаваоци уметности предвиђају да ће се ово уметничко дело испумпати до краја у веома блиској будућности.

"Свет у XXI веку" - вероватно је најважнији експонат који треба да виде народни посетиоци Народног музеја. Реч је о светлонепропусним наочарима црне боје, које кад се ставе, омогућавају да се уопште не виде: климатске промене које, изумеђу осталог, изазивају ратове и избеглице; милион слободних радних места у Немачкој који омогућује многим младим људима на Балкану, који желе да промене своју земљу, да то и учине, али на буквалан начин; глобалну селидбу и радне снаге и капитала уз све већу количину робота; промене у комуникацији међу људима због дигиталне револуције; кризу парламентарне демократије због застарелости политичког представљања и начина бирања... Особина овог уметничког дела јесте у томе што у великом броју случајева, а посебно у Србији, ове наочаре нису ни потребне да би се добио њихов ефекат. Ево, већ 18 година.

Похрлимо, дакле, у Народни музеј. Има шта да се види, ко уме да гледа.