ЧВРСТИМ веровањем да ништа не може угрозити југословенску стабилност и спокојство, 1968. године са првим немирима наметнула се теза да су наивни студенти заведени и искоришћени, а да иза свега стоји "организација опозиције". Са политичком лакоћом дискредитовања људи, најчешће су помињани књижевник Добрица Ћосић и група универзитетских професора, која се већ раније експонирала својим критичким расуђивањем.

Новинар тадашње "Борбе" Славољуб Ђукић, поводом две деценије студентских немира у Југославији за београдску "Дугу" изнео је своја сећања на драматичне дане.

У СВОМ дневнику Дража Марковић изнео је тезу да постоји непосредна веза између антологијског Ћосићевог иступања на Пленуму ЦК Србије 29. и 30. маја 1968. на тему Косова и положаја српског народа. Његов говор доведен је у везу са немирима који ће избити свега неколико дана касније.

"Студентске демонстрације и Пленум ЦК СК Србије на којем су Добрица Ћосић и професор Јован Маријановић осуђени због својих критичких гледишта о међунационалним односима, не могу се довести ни у посредну везу. Ћосић је на Пленуму, међутим, на крају свог другог говора изговорио реченицу која гласи: "Ја не сносим никакву моралну и политичку одговорност за догађаје који следе." "А стицајем околности, само два дана касније избиле су демонстрације", пише Ђукић.

ОДМАХ после партијског пленума (29. и 30. мај 1968), Ћосић је отишао у своју викендицу у Гроцкој, где су га, у недељу 2. јуна, посетили његови пријатељи Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Светозар Стојановић и Миладин Животић. Вероватно је и овај сусрет доведен у везу са демонстрацијама, мада је његова природа била сасвим друга. На апеле студената да говори пред њима, писац је ипак одлучио да ћути.

"Студентске демонстрације поквариле су слику бесконфликтног друштва, каква је постојала у очима водећих политичара. Управо се тада видело, на поражавајући начин, како многи политичари немају искуства у дијалогу и демократском односу са масама. Студентска побуна схваћена је, малтене, као државни преврат. Када се вода вратила у своје корито, лако је, међутим, било доказати да се јунска побуна могла предвидети. Не узимајући у обзир друге, важније факторе, довољно је било само изблиза пратити дебате какве су више месеци вођене на Универзитету. Тако нешто није се ни пре ни касније поновило. Било је то, рекао бих, време непоновљивих демократских нада", записао је Ђукић.

Пример збрке која је владала, нарочито у почетку демонстрација, показује случај Милоша Минића, необјашњен до дана данашњег. За студенте, Минић је остао појам политичара који је разумео њихове жеље, прихватио их и подржао. После туче код подвожњака, када се супротставио насиљу (Ко вам је наредио да пуцате у студенте!) његова је популарност нарасла. Истовремено, многи политичари његово понашање су доживели као неопростиву политичку грешку, која је имала за циљ демагошко прикупљање гласова у јавности. Никола Бугарчић је чак изјавио да је Минић прво издао наређење да се туче, а онда, када је било касно, хтео је то да спречи.

Један од најзагонетнијих тренутака бунтовног студентског јуна у Југославији је појава уводника у 'Борби', под насловом "Младо жито и кукољ" који се драстично разликовао од Титовог говора, а чији су садржаји касније преовладали у политичкој пракси.

"Управо на дан док се очекивао Титов говор, био сам дежурни уредник у 'Борби', сећа се Ђукић. "Сви смо знали да се припрема уводник листа, чији смо садржај видели тек у новинама, а редакцијом је струјала информација да ће Тито бити строг према студентима. Прави шок је настао када је одштампана 'Борба'. Испало је, наједном, да се уводник који су реализовали Мома Марковић и Милан Бајец, својим садржајем суштински разликује од Титовог предусретљивог обраћања студентима. Тако нешто је било тада незамисливо."

Са стрепњом је очекиван даљи расплет. Мома Марковић је деловао прибрано. Одлучно је изговорио важне речи за демократију и новинарство:

"Право је сваке редакције да самостално уређује лист и за то сноси пуну одговорност."