ЈЕДАН од значајних актера у јунским догађајима био је Никола Бугарчић, тадашњи секретар за унутрашње послове Београда, што би данас рекли, шеф милиције југословенске престонице.

Увид у студентску штампу оног времена показује да је Бугарчић несумњиво био најнепопуларнија личност међу студентима. На много места погрдно је називан шефом убица. У свим студентским документима, један од важних захтева јесте - његова смена.

Двадесет година касније забележено је једино сведочење Николе Бугарчића на тему јуна 1968. године, у разговору с једним од аутора овог фељтона. Том приликом, Бугарчић је рекао следеће:

- Није то било тако страшно као што неки причају. Молим вас, упоредите збивања код нас са оним што се дешавало у Паризу, Берлину, Риму. Тамо се пуцало! Било је мртвих и рањених! Код нас нико није озбиљније рањен.

Да ли сте икад осетили грижу савести због тога што су милиционери тукли студенте?

- Па добро, мање-више. Али истичем да то није било тако страшно. У контексту данашњих сазнања, све то може много горе да изгледа. Ако би неко извлачио поређења са овим данашњим специјалним јединицама, хеликоптерима, савременом опремом... Ми онда нисмо имали практично ништа! Имали смо само пендреке.

- Интересантан је податак који тада нисмо знали. На појединим факултетима, у кабинетима за предвојничку обуку, било је више пушака него у целој београдској милицији. На срећу, то тада нису знали ни студенти.

Да ли је морало да дође до физичког сукоба између студената и милиције?

- Све што се дешавало код подвожњака последица је једног неспоразума. Није било планирано да тамо дођу политичари. Али, изненада су се појавили. Сваки је хтео да нешто ућари...Политичари су својом појавом пореметили ред ствари. Јер, није ту било много могућности. Требало је раније да одлуче: или ће они сами да држе политички збор без милиције, или да милиција сама сврши посао, односно да не дозволи студентима да дођу у град.

- Политичари су хтели и једно и друго. Зато је дошло до гужве. Сами студенти су извикивали:

"Вељко, склони милицију па да разговарамо!"

- Међутим, политичари су хтели разговор, али да и милиција буде присутна. Држање политичара окуражило је студенте. Замислите кад су се усудили да нам отму мегафон. Један једини који смо имали!

Каква је била ваша улога код подвожњака?

- Извршна! Само извршна! Али то није за причу... Свако има свог наредбодавца...

Немогуће је да немате никакав став према шездесет осмој?

- Овде се ради о младом свету, а историја нас учи да су млади људи одувек служили као топовска храна. Конце су увек вукли други. Логично је претпоставити да су и код нас конце вукли други.

Ко је онда вукао конце?

- Ништа ја не знам... Недавно сам прочитао текст који говори о студентској побуни у Европи. Тамо се тврди да су стране силе хтеле да дестабилизују Де Голов систем у Француској. Ја нити мислим, нити тврдим да се такво становиште може применити на Југославију. Али послужите се аналогијом. Коме је у том тренутку био интерес да се ситуација у Југославији дестабилизује? Французима је лако: постоје две стране силе. А код нас је то мултиплицирано! Да и не говоримо о разним унутрашњим силама!

- У једно сам сигуран: не може да опстане тврдња да је студентски покрет код нас био неутралног обележја. Јер, погледајте: студентски покрети у Загребу и Приштини, нешто мање у Љубљани, имали су националистички карактер. Београд је био нешто друго...

Мислите да је студентски покрет у Београду имао југословенску оријентацију?

- Могло би се и тако рећи. Али нити је то најбитније, нити је то било у првом плану. Један догађај се не може посматрати изоловано, без онога што је било пре и после тога. Тако је и са шездесет осмом. Шездесет осма у Београду не може се посматрати изоловано од онога што се десило две године пре тога, када је одржан Брионски пленум.

Каква је веза између Брионског пленума, који је одржан 1966. године, и студентских демонстрација 1968?

- На први поглед - никакве везе нема. Али ако се ствар дубље погледа, ако се зачепрка, можда се установи да веза постоји. Покушајте да у континуитету сагледате шта се све дешавало са Србијом и у Србији од 1966. до 1974. годнне. По мом мишљењу, то је најинтересантнији период у историји Србије! Ниједна појава се не може изоловано тумачити... Ништа не тврдим, само гласно размишљам. Највећа је последица што је у југословенским размерама стално одржавана идеја о нестабилној политичко-безбедносној ситуацији у Београду и Србији. У том светлу, студентска побуна је најбезначајнија ствар.