ЖАРКО Булајић је читав живот провео у комунистичком покрету. Већ као осамнаестогодишњак био је један од руководилаца у штабу дивизије Саве Ковачевића. После рата је градио пругу, а пруга је градила њега. Универзитетску каријеру провео је као редовни професор Економског факултета у Београду.

У време студентских демонстрација, као секретар Универзитетског комитета Савеза комуниста, стао је на чело побуњених студената. Само годину касније, неочекивано за све који су га познавали, др Жарко Булајић је изабран за - председника црногорске владе.

Сачувано је његово исцрпно сведочење о јунским догађајима 1968. године. Пренећемо најзанимљивије фрагменте.

О тучи код подвожњака:

"На мене је тучњава оставила страшан утисак! До тог покоља студената уопште није морало да дође! Гледао сам њихове разбацане ствари, ципеле и мајице, и мислио: ова биједа, ова сиротиња, долази из тих планина да студира у Београду; живи у домовима у тешким условима: отац му једном годишње пошаље неку цркавицу да купи књигу или ташну, а овдје их туку и бацају на њих сузавац! Тада сам чврсто одлучио: идем са њима, ако треба и у смрт! Било како било - у смрт!"

О улози градског комитета СК:

"Када се закувала прича у Студентском граду, отишао сам у Градски комитет и рекао: Нијесам дошао да од вас тражим директиве, већ да вам саопштим да се од овог часа Универзитетски комитет ставља не чело студентских демонстрација. Вељко Влаховић, који је сједио поред мене, погледао ме је и прошапутао:

'Богами, ја не знам шта бисте друго и могли.'

Мени су те ријечи много значиле. Али је зато Вељко, током трајања демонстрација, сматран у Градском комитету неком врстом Тројанског коња. Више му нијесу вјеровали.

Једне вечери, у јеку демонстрација, позвао ме је Симо Затезало да дођем у Градски комитет. Било је негдје око један сат иза поноћи. Отишао сам тамо заједно с Петром Игњатовићем, који је био предсједник Универзитетског комитета.

- Позвао сам вас да вас нешто питам.

- Питај.

- Како би се Универзитетски комитет понашао у случају да војска уђе на факултете?

- Како можеш тако нешто да нас питаш?! Како бисмо се понашали? Исто као и до сада!

- Како то - као до сада? То није одговор!

- Па, ево какав ти је одговор. Ако би војска покушала да уђе на факултете, Универзитетски комитет би позвао све комунисте Београдског универзитета да стану испред својих зграда и да војска уђе на факултете само преко лешева шест-седам хиљада комуниста! Само тада ће војска ући на факултете!"

О партијским функционерима:

"Многи функционери били су се грдно препали јер је критика на њихов рачун била ужасна. Помињана су путовања у иностранство, спреге са финансијским капиталом, ексклузивне виле, школовање деце по иностранству, запошљавање љубавница...

Једном сам у Градском комитету затекао Кардеља, затим Латинку Перовић, Петра Стамболића, Симу Затезала. Мене је Латинка одмах одвукла негдје у страну, под неким неуверљивим изговором... Мислим да је Перо Стамболић имао најтврђи став од свих српских руководилаца.

Бранко Пешић, по мојој оцјени, био је једна изузетно честита личност. Он се студентима супротставио као градоначелник. Заиста је за чуђење какав је домаћински карактер имао тај човјек. Он никада није могао да преболи она ватрогасна кола која су студенти запалили. О томе смо неколико пута причали и он би се увијек хватао за главу:

- Аууу, осамдесет пет милиона смо ми дали за та кола! Еј, човјече, осамдесет пет милиона!"

О професорима са Филозофског факултета:

"Тих дана је кружио некакав списак професора које је наводно требало ухапсити. Поред мог имена, на списку су били Михаило Марковић, Љуба Тадић, Никола Милошевић, Војин Милић и још неки.

Нема сумње да су професори Филозофског факултета уживали највећи углед. Они су дуго прије 1968. критиковали разне деформације у нашем друштву. Они су извршили рестаурацију изворног марксизма. Нијесу били филозофирајући професори, већ су просто хтјели да поступају у складу с познатом Марксовом тезом: доста је било мудровања о свијету, ваља га промијенити! Ја мислим да су они својим писањем на неки начин припремили идеолошки терен за студентску акцију."

О понашању Тита:

"Тито се дуго колебао, јер је добијао различите информације. То је најбоље знао Мијалко Тодоровић, који је тада био извршни секретар Партије. Убијеђен сам да је пресудан моменат у томе био наш контакт са Вељком Влаховићем и Влајком Беговићем. Много је допринео и Дороњски. Стево и Вељко су испричали Титу, а Влајко му је написао писмо. Они су били увјерени да ту нема ништа непријатељскога и да ће побуна да се стиша."