ПОЧЕТКОМ августа 1948. године, ратни начелник Генералштаба Југословенске армије генерал-пуковник Арсо Јовановић, с генерал-мајором Бранком Кађом Петричевићем, замеником начелника Политичке управе Југословенске армије, и пуковником Владом Дапчевићем, инспектором пешадије, запутили су се ка државном добру Сочице, недалеко од Вршца, у лов на дивље свиње. Очито да им је намера била да пребегну према Совјетима.

Јовановић, Петричевић и Дапчевић су око поднева кренули према Белој Цркви, где се налазила Тенковска бригада, чији је командант био пуковник Дукљан Вукотић, Арсов кум и комшија из Пипера, чији су се официри изјаснили за ИБ. У Вршцу се налазила и Коњичка бригада JA, чији је командни кадар такође био на линији ИБ. Затим су се у ноћи између 11. и 12. августа 1948. године упутили према ловишту Сочица, недалеко од Вршца, близу југословенско-румунске границе.

Агенти Удбе, не знајући ко су, покушали су да их зауставе, а када нису стали, запуцали су и убили генерала Арса Јовановића и Арабјанца, управника добра "Сочице". Петричевић и Дапчевић су побегли. Бранко се вратио за Београд, где је одмах ухапшен, док се Владо неко време крио по Банату, па по Београду, али је на крају ухапшен поводом покушаја бекства за Мађарску.

Још 1947. године, сећао се касније Дапчевић, Темпо му је скренуо пажњу: "Владо, немој ти много са овим Русима." Док му је Ђилас тражио да из армијског образовног програма избаци пет-шест лекција посвећених Црвеној армији.

Када је 1948. избио сукоб са Русима, Темпо је саветовао пуковника Дапчевића: "Припази Арса, изгледа да је на линији ИБ."

Пре тога, генерала Арса Јовановића је Удби пријавила свастика која је допутовала из Сарајева, и све што је од њега чула оцинкарила је сарајевској Удби. Против Арса је пријаву Удби доставио и пуковник Душан Дозет, из Темпове политичке управе, који је био присутан на једном састанку генерала у Милочеру, где се Јовановић сагласио с резолуцијом ИБ.

НАИМЕ, после повратка из Москве, где су били на усавршавању у Војној академији "Ворошилов", група југословенских високих официра, међу којима је био и Арсо Јовановић, била је на одмору у Милочеру. Тих дана је и почео сукоб са Коминформом, и сви они су били изненађени и запрепашћени. Наравно, у уским круговима вођени су разговори и размењивана мишљења о свему томе. По повратку у Београд, Светозар Вукмановић Темпо, тадашњи начелник Политичке управе ЈА, сазвао је састанак са официрима на којем се дискутовало "о изјашњавању за време одмора у Милочеру". На састанак је позвао и потпуковника Душана Дозета, који је почео да их цинкари и тешко оптужује. Запрепашћени Дозетовим оптужбама, официри су тражили да буде удаљен, тврдећи да је провокатор и тешки клеветник.

Исправан "Титов став" на том састанку имала су само тројица - Пеко Дапчевић, Славко Родић и Радивоје Јовановић Брадоња. Иако се Темпо хвалио да је даноноћно разговарао са око 200 генерала и пуковника у сали у Топчидеру и сваки час о томе обавештавао Тита, истина је да је са генералима посебно разговарао и убеђивао их у исправност Титових ставова Александар Ранковић. Са тројицом најтврђих и непопустљивих разговарао је лично Броз.

ТАКО је генерал Арсо Јовановић 5. августа 1948. године разговарао насамо са шефом југословенске партије и државе у врту Титове виле на Брду код Крања, и то, како је Дедијер записао, у касним поподневним часовима. Разговор је по свему био дуг и мучан.

После Јовановићеве ликвидације, наступио је пакао за његову породицу и родбину. Прва је настрадала сестра Миљуша, чувена партизанка, првоборац и учесница Игманског марша, с промрзлим ногама, која је прошла пакао Голог отока. Сличну судбину је доживео и Арсов зет, мајор Лука Стојановић, који је ухапшен и депортован на Голи оток.

Иако се причало да се Арсо поводом бекства договарао са пуковником Дукљаном Вукотићем, то није тачно. Пуковник Вукотић је тих дана са супругом Војком био на одмору у кући таста Милете Симоновића у Колашину. Агенти Удбе и Коса су банули у кућу Симоновића и ухапсили Дукљана, који није хтео да се одрекне кума, а Милету Симоновића одвели у Богданов крај, у затвор на Цетињу, где је издржао седмомесечну тортуру.

Породицу генерала Арса Јовановића избацили су из куће у Београду и сместили у мали стан. Супругу Сенку су отпустили с посла јер није хтела ни по коју цену да се одрекне мужа.