МЕКСИЧКИ председник Густаво Дијаз Ордаз јуче је званично отворио 19. Олимпијске игре у атмосфери коју је обележила спектакуларна представа братства и мира, пред око 100.000 гледалаца на Олимпијском стадиону у Мексико Ситију.

Овако је гласила вест коју су 13. октобра пренели "Њујорк тајмс" и све водеће новине широм света. Новинари су се утркивали у томе да пренесу оптимизам и спортски дух који носе Олимпијске игре. Све то, међутим, било је потпуно супротно атмосфери која је тих дана владала у Мексику. Постојбина Астека била је у јеку студентског бунта и жестоке државне репресије против младих побуњеника. Мексико је држава која се 1968. године најсуровије обрачунала са својим незадовољним студентима и ушла у историју као земља где је револуционарна и немирна 1968. узела свој највећи данак у крви.

ЛЕТЊЕ игре отворене су свега десет дана од бруталног догађаја који је однео на стотине младих живота, а који је запамћен као масакр на тргу Тлателолко. Мексичка војска и војна полиција, по наређењу државне врхушке предвођене председником Дијазом Ордазом, сурово су се обрачунале са студентима који су, по угледу на своје колеге из Француске, Чехословачке и Америке, недељама демонстрирали, захтевајући више слободе, демократије и равноправности. Снови шездесетосмаша у Мексику брутално су прекинути рафалима аутоматских пушака и митраљеза. Број жртава репресије ни данас није тачно утврђен, а креће се од неколико стотина до више од хиљаду погинулих студената.

Револуционарна гибања у Мексику 1968. почела су мало раније. Мала група студената дигла је глас против неравноправне поделе друштвених добара. Јер Мексико је шездесетих година био држава која се полако али сигурно развијала, али у којој се богатство делило на изузетно неправилан начин - чак 78 одсто друштвеног богатства завршавало је у рукама свега десет одсто најбогатијих и најутицајнијих Мексиканаца.

МЛАДИ су били свесни тога да живе боље него њихови родитељи, али и да користи од растуће привреде многи грађани не осећају. Генерацијски јаз је постао велика препрека афирмацији омладине.

Један од мексичких студентских вођа Роберто Ескудеро записао је тих година: "Наша генерација и генерација наших родитеља веома су се разликовале. Они су били веома традиционални. Њима је напредак донела мексичка револуција, па су им јунаци билин Запата, Виља и остали револуционари. Наши јунаци били су Че и Кастро. Владајућу странку ми смо сматрали ауторитарном, а њени чланови о себи су имали мишљење да су револуционарни ослободиоци".

Партија на власти - Институционална револуциона странка (ПРИ), контролисала је готово све. С приближавањем Олимпијаде, која је режиму требало да послужи као доказ узлета привреде и државе у целини, притисак је све више јачао. Једина друштвена снага која је била ван контроле били су студенти. Јачањем средње класе и привредним растом државе њихов број је био све већи.

НАЦИОНАЛНИ универзитети у Мексику су 1968. били пуни као никада раније. Утицај Европе и западне културе, која је са собом донела филозофију побуне, на све слојеве младих, био је неминован.

Почетком 1968, глас омладине постаје све снажнији. На његово нагло ширење, међутим, утицало је неколико случајних фактора. Сукоб групе младих са локалном бандом, уз немо посматрање полиције, довео је до хапшења неколико студената. Омладински покрет је преко ноћи добио свој смисао. Колеге су протестовале захтевајући њихово пуштање на слободу. То се подударило с демонстрацијама симпатизера Кубанске револуције на мексичким улицама, и окупљени свет се стопио у јединствену масу.

РЕЖИМ је почео да се плаши ширења немира. Председник Дијаз Ордаз немире је приписао кубанским и француским радикалима, који су желели да потпале државу у јеку припрема за Олимпијске игре. Био је то највећи протест који је мексичка влада икада видела. Бунт је нарастао, а у августу је Мексиком у протестним маршевима дефиловало више од 100.000 људи. Више од 1.000 учесника митинга завршило је у затворима широм земље.

У напетој и експлозивној атмосфери, 2. октобра било је заказано велико студентско окупљање на тргу Тлателолко у центру Мескико Ситија. Реч је о широком градском платоу, на који се стиже из неколико уских бочних улица. "Наоружани" транспарентима и плакатима, студенти су се окупљали, иако је од раног јутра околину трга заузела војска. Долазили су и старији грађани, радници, па чак и породице са децом. Студентске вође заузеле су балкон на другом спрату једне од околних зграда.

ИЗНЕНАДА, с неба су се спустили хеликоптери упаљених зелених светала. Истовремено, појавиле су се групе полицајаца наоружаних аутоматским пушкама. Људи су почели да се повијају и падају. И на земљи и у ваздуху одјекивали су рафали. Настали су метеж и паника. Ватра је отворена и са околних зграда. Гомиле беживотних тела биле су све веће, а маса је панично тражила излаз из гротла смрти. Паљба је трајала готово два сата.

Владини медији заташкали су злочин. Говорило се о неколицини убијених. Председник Густаво Дијаз Ордаз је у домаћој јавности потпуно игнорисао крвопролиће на тргу Тлателолко. Страним дипломатама минимизирао је овај догађај, представљајући га као сукоб снага реда са групама комуниста и анархиста, које су послале стране агентуре како би дестабилизовале земљу. Студентски покрет је разбијен, а већина лидера завршила је у затвору. Мртви никада нису пребројани. Олимпијске игре су могле да почну.


ЦРНА МОЋ НА ПОСТОЉУ

ОЛИМПИЈСКЕ игре у Мексико Ситију одржане су у сенци бурних догађаја. Цео свет је са интересовањем пратио ривалство Чехословака и Совјета, у светлу војне интервенције СССР-а. У духу времена, најкрупнији корак, међутим, направили су амерички спортисти. Данас је антологијска фотографија на којој спринтери САД Џон Карлос и Томи Смит на победничком постољу, током интонирања химне, стоје погнуте главе с подигнутом песницом у црним рукавицама. Овај гест су направили у духу борбе за расну једнакост црнаца и деловања покрета "Црна моћ", чија се основна политика тицала сузбијања сегрегације и поштовања грађанских права Американаца.