ПОЧЕТАК 1968. обележила је седмица са рекордним бројем погинулих америчких војника у Вијетнаму - 2.968. Војни план је био да се те године мобилише 302.000 младића, 72.000 више него 1967. Државни секретар Дин Руск држао је говор о оправданости америчке спољне политике пред 1.500 симпатизера у Сан Франциску, док је полиција на улици пендрецима насртала на 800 младих демонстраната који су тражили повлачење војника из Азије.

Незадовољство ратом у Вијетнаму био је најснажнији импулс који је 1968. године изазвао немире широм света. Талас незадовољства због узалудног трошења живота младих регрута најпре се јавио у САД, одакле се попут поплаве проширио ка Европи, Јужној Америци, па чак и Азији и Јапану. Ерупција незадовољства америчке омладине изазвана је и нерешеним расним питањем, које је утицало на нагло омасовљавање црначких и организација за поштовање грађанских права.

"Америка је болесна!", дијагноза је коју су често постављали мировни активисти и борци за људска права у САД. Истицали су да наоко снажну државу разједају расни немири, неоправдани империјализам, дехуманизација, и хладноратовска депресија. Црнци су захтевали промене, посебно кроз покрет "Црна моћ", а деловање "Црних пантера" донело је и насиље као метод активизма и борбе за грађанска права. Мартин Лутер Кинг, свештеник и трибун обесправљених Афроамериканаца, желео је системску борбу у институцијама.

УПРКОС почетним напорима председника Линдона Џонсона да демократизује америчко друштво, расно питање 1968. достигло је врхунац вишегодишње кризе. Прошле су већ три године откако је Мартин Лутер јавно затражио тзв. отворено становање - укидање забране мешања црнаца и белаца у квартовима. Кинг и остале вође Конференције јужњачких хришћанских вођа и покрет за грађанска права у целини почели су више енергије да троше на противљење учешћу у рату у Вијетнаму. Бунт против бесмисленог сукоба добио је тиме нову снагу, будући да су сви лидери Конгреса за расну равноправност, већ неколико година били укључени у млаке протесте.

Црни активисти све више су одбијали позиве за мобилизацију. Најпознатији међу њима свакако је био боксер Мухамед Али.

"Мени Вијетконг ни најмање не смета", рекао је и пред ТВ камерама поцепао војни позив.

ПРЕДСЕДНИК Линдон Џонсон почетком године одржао је свој познати говор о стању државе и нације. Уместо попуштања у спољној политици и нових социјалних програма, како је очекивао велики број младих Американаца, он је најавио закон о безбедним улицама, строже казне за продају дроге, доношење прописа о дозволама за поседовање оружја... У овим мерама многи су видели најаву још жешћег притиска.

Протести су се ширили. Студенти, хипици, гимназијалци, левичари, пацифисти, Афроамериканци, чак и основци готово свакодневно су организовали мирне протесте широм државе. На универзитетима је прекидана настава, а факултетски кампуси су држани у блокади. Узвикиване су пароле "Нећемо рат", "Војници, вратите се кући", "Хоћемо љубав, а не гробља", "Вијетнам је смрт света"...

МЕЂУ омладином се масовно читао Камијев "Мит о Сизифу", поезија Алена Гинзберга, као и есеји социолога Херберта Маркузеа. Посебан утицај имала је његова књига "Ерос и цивилизација" у којој је апсолвирао уживање у физичким задовољствима без осећаја кривице и упозоравао на "лажне очеве, учитеље и јунаке". Револуционарна гибања широм света била су инспирисана његовом књигом "Човек једне димензије", којом је повезао површност и конформизам технолошког друштва и човека - бунтовника као одбрану од једнодимензионалности.

ОКИДАЧ за талас протеста био је атентат на Мартина Лутера Кинга у Мемфису. Смрт проповедника из Атланте изазвао је ерупцију насиља у црначким четвртима широм Америке. Национална гарда изашла је на улице, а запамћена је злокобна команда градоначелника Чикага Ричарда Дејлија: Пуцај да би убио! Убиством председничког кандидата Роберта Ф. Кенедија ситуација је само погоршана.

Експлозивни набој одређује спој две до тада потпуно независне омладинске супкултуре - хипијевске Тимотија Лирија, симболички представљене Сан Франциском, која је политици постављала границе у праву слободног појединца на индивидуално уживање, и оне радикално-студентске, Џерија Рубија и Ебија Хофмана на универзитетима Беркли и Колумбија. Ова два сасвим различита стила живота у савезу су држали полицијска репресија, вијетнамски рат и дезертери, те опште разочарање идеалима америчког друштва.

БЕСНИ студенти искористили су радове на проширењу кампуса Колумбије да би мобилисали масу за екстремније демонстрације. Факултет се годинама ширио ка Харлему, што је утицало на невољно расељавање црначког становништва. После шетње њујоршким улицама студенти су упали у факултетске зграде, сукобивши се са полицијом која је обезбеђивала Универзитет. Штрајковало је око 1.000 студената, од око 4.000 високошколаца. Њима су се придружили житељи Харлема и велики број средњошколаца и хипика. Покрет је сваким даном све више јачао, да би једне априлске суботе чак 90.000 незадовољника испунило Централ парк.

ПОСЛЕДЊЕГ дана априла полиција је решила да се обрачуна са студентима. Стотине полицајаца почеле су да се окупљају око седишта Универзитета Колумбија, испуњеног демонстрантима. Знак за напад дат је у глуво доба ноћи, када су снаге реда наоружан кацигама, пендрецима, боксерима и ватреним оружјем нахрупиле на опседнути факултет. Полиција је тукла редом и не штедећи никога. Ухапшено је више од 700 студената.


ФЕСТИВАЛ ПЕНДРЕКА И СУЗАВАЦА

У ЧИКАГУ у августу 1968. насупрот планираној председничкој конвенцији Демократске странке, "фестивалу смрти", како су је називали, америчка "нова левица" је организовала, у исто време и на истом месту, "фестивал живота" с концертима, хепенинзима и седећим протестима. Под налетима полиције хепенинг је претворен у фестивал пендрека и сузавца, директно преношен широм САД.