ВИ млади, омладина Чехосоловачке, бићете гаранција да повратка на старо неће бити.

Тим речима је секретар чехословачке Комунистичке партије Александар Дубчек одговорио на питање делегације незадовољних студената да ли ће реформе атерирати под притиском Совјетског Савеза. Омладина је први пут легитимисана као друштвена снага, овлашћена да чува поредак. Иако су млади водили главну реч у побуни 1968. године широм света, само су у Чехословачкој (где су промене изведене ненасилно и у духу континуитета са актуелним режимом) добили пуно признање и легитимитет.

ВРЕМЕ либерализације, међутим, није дуго трајало. Резултати Прашког пролећа убрзо ће бити погажени совјетском инвазијом, која ће Чесима и Словацима донети још две деценије хладноратовске зиме.

Да се ствари неће добро завршити, наслућивало се већ у априлу 1968, када је Дубчек објавио акциони план Комунистичке партије Чехословачке у коме се на највишем нивоу говорило о новом моделу социјалистичке демократије. Тако је барем изнет став званичног Прага, којим је проглашена равноправност Чеха и Словака, потврђено да је циљ Владе социјализам, али и да лични и политички ставови не могу бити тема истрага тајне полиције. Документом су осуђене злоупотребе из прошлости, као и комунистички монопол на власт.

СОВЈЕТИМА ни најмање није било драго због званичне акламације нове политике Прага. У московској "Правди" множили су се текстови у којима је нескривено навођено да нове Дупчекове мере садрже буржоаске елементе који поткопавају социјализам. Нису се више затварале очи ни на отворене критике совјетског модела власти, којих није недостајало широм Чехословачке.

Руководство у Прагу било је свесно танке линије по којој хода, као и дубине амбиса који прети у случају било каквог погрешног корака. Дубчек је очекивао све, али војној интервенцији се није надао. Овоме у прилог иде и чињеница да је летњих дана 1968. примирио своју реторику, а многи прогресивни Чеси и Словаци примећивали су детант у обиму слободи говора. Све скупа, деловало је како Совјети попуштају.

БРЕЖЊЕВ и Косигин, међутим, донели су сасвим другачију одлуку. Москва је сматрала да ће чехословачки партијски Президијум, чим угледа совјетске тенкове сменити Дубчека и његов тим. Постојали су планови и о његовом хапшењу и ликвидацији. Очекивало се да ће војна интервенција у први план избацити проруске снаге које ће пригрлити Црвену армију. У уторак 20. августа увече, 10 совјетских и по једна бугарска, пољска, источнонемачка и мађарска дивизија прешле су небрањену чехословачку границу. Као повод за анексију искоришћено је писмо групе Дубчеку ненаклоњених партијаца, који су затражили да СССР врати комунистички поредак у Чехословачку.

Чехословачка војска, иначе добро обучена и опремљена, добила је наређење да не пружа отпор. Једини који су се супротставили совјетским тенковима били су млади, студенти и политички активисти. Бранили су се ненасилно. Седали су на испред њихових цеви и телима блокирали улице. Атмосфера је била напета. У центру Прага, недалеко од зграде још увек слободног Радија, отворена је ватра на демонстранте. Пале су прве жртве. Чеси су узвратили Молотовљевим коктелима, циглама, запаљеним крпама, па чак и празним конзервама које су набијали у тенковске цеви. Многи студенти мирно су прилазили совјетским посадама и питали их зашто су напали пријатељску земљу. Одговор је био само један - наређење.

ЈЕДНА од најупечатљивијих сцена која је обележила демонстрације одиграла се у Братислави. Стојећи испред тенкова, словачке студенткиње су у знак протеста скинуле грудњаке. Плавокоси руски војници, махом са села, били су збуњени и затечени неочекиваним призором.

Снимци руске интервенције отишли су у свет. Москва је саопштила да је чехословачки народ раширених руку дочекао совјетску војску. Кадрови на којима су се видели упаљени тенкови, хиљаде протестаната, као и тела погинулих говорили су о сасвим другој емоцији Чехословака. Дубчек се, упркос војној интервенцији, одржао на власти, иако је одмах по освајању Прага спроведен у Москву. Тито и Чаушеску јавно су га подржали, осудивши совјетску окупацију. На својој страни имао је и вође италијанских и француских комуниста, многобројне интелектуалце попут Маркузеа, Јевтушенка и других.

УСЛЕДИЛИ су месеци тихе, герилске борбе Чехословака за сопствено парче слободе.

"Енергија Прашког пролећа није била изгубљена, само су промењени начини деловања. Уместо система, окренули смо се илегали. Дух младих Чехословака био је свеж и снажан. Теме попут плурализма, слободе говора и уметничке визије биле су присутне, само су прешле на андерграунд сцену. Са друге стране, добили смо затварање граница, званично једноумље и спољни диктат", записао је учесник бурних прашких јесењих дана 1968. чешки новинар Станислав Даротњи.

Незадовољство у чехословачким градовима било је велико. Свакодневно су одржавани протести, које је полиција разбијала. Велики број интелектуалаца напустио је земљу и окренуо се државама западне Европе, које су гарантовале прихват. Власт у Прагу је била збуњена и суочена са избором - да сарађује и погази све дотадашње принципе или да одбије захтеве Москве и тиме државу уназади, чак и више од тога. Прашки интелектуалци размилели су се по свету ширећи истину о ситуацији у својој земљи. Били су радо виђени саговорници најпознатијих глобалних новина и ТВ станица. Упркос војном поразу, напредне снаге стицале су меку победу над снагом совјетског диктата и оружја.

Бујали су илегалне радио-станице и самиздат издања нецензурисаних књига, као и Дупчекови клубови који су окупљали младе патриоте жељне промене и слободе.

ЈЕДАН од њих био је и Јан Палах, двадесетједногодишњи студент историје на Карловом универзитету у Прагу. Припадао је кружоку који је сматрао да би Чеси и Словаци требало активније да се укључе у борбу за одбрану принципа сопствене државе. Штрајкови радника и студената били су, према њиховом мишљењу, пут за остварење циљева слободе и демократичнијег друштва. Палах је, међутим, отишао и корак даље. Шеснаестог јануара 1969. године, на Вацлавском тргу је сам себе запалио, а после неколико дана агоније, преминуо је у прашкој болници од последица опекотина. Његов трагични гест је као бомба одјекнуо светом, поставши икона побуде и пркоса.

Занимљиво је да Палах није прва нити једина жртва самоспаљивања, као начина политичког протеста. Пре њега је то учинио пољски студент Рикард Сивјец, али су публицитет овог чина угушиле строге пољске режимске власти. Под утицајем Палаха, истим путем кренули су и други чехословачки студенти. Свега месец касније, на истом месту запалио се и Јан Зајиц.


ИНВАЗИЈА ЗА ЈЕДНУ НОЋ

УПАД у Чехословачку, акција која је носила шифровано име "Дунав", био је највећа совјетска војна операција од Другог светског рата. У њој је учествовало 4.600 тенкова и 165.000 војника из састава Варшавског уговора. У инвазији су учествовале војске пет држава, а за седам часова 250 авиона пребацило је целу ваздухопловну дивизију, заједно са оклопним возилима и логистиком. Напад је изведен после вишенедељних маневара који су се одвијали и на чехословачкој територији. Пошто се војска повукла са вежбе, када се најмање очекивало, Москва је наредила инвазију, која је за једну ноћ завршена.