Фудбалска репрезентацијо Србије,

Ако дозволиш, на овом месту бићеш упозната са постојањем једне индивидуе на коју ретко кад обраћаш пажњу. Реч је о Обичном Човеку.

Обичан Човек се тешко примећује. Обучен је, за почетак, обично; нема на себи безобразно фирмиране прескупе крпице на које се пале спонзоруше на сплавовима, осокољене својим влажним сновима да ће се инвестиција у пластичног хирурга неким чудом претворити у живот овенчан венчањем и опеван у селебрити магазинима. "Својим телом и својим стилом је измамила уздахе и запалила интернет". Ево, ватрогасци само што нису стигли.

Обичан Човек вози, ако уопште вози, обична кола. А ако не вози, онда се вози обичним аутобусом и иде на свој обичан посао. Ако уопште иде на посао, јер има обичних људи којима је постало обично стање да немају ни обичан посао. Понекад, Обичан Човек вози и обичан трактор, у који се сипа необично скуп дизел, али дедер да то прескочимо, да се не бисмо сад расправљали око тога је л' ову реченицу написао обичан аутор или уобичајено завереничка опозиција. Моћна једна организација, створена да би напакостила свеукупном напретку путем апстиненције и силаска под цензус. Него ајде, манимо то, неком ћемо другом приликом.

Елем, шта год возио и како год сипао гориво, Обичан Човек обично никад нема љуту лимузину паркирану испред ресторана са папреним ценама, где се руча са наочарима за сунце натакареним изнад обрва, ћаскајући о профитаблиним комбинацијама са истом таквом особом прекопута. Дакле, Обичан Човек обично једе код куће, па на пример за ручак обично има и меса, само што је месо све необичнијих цена ових дана, па би и ручак Обичног Човека убудуће могао бити баш онако необично вегетаријански. Ту се наочаре за сунце обично стављају на нос, да и не гледаш шта једеш.

Обичан Човек има обичну децу, која нису звезде ријалитија, хероји црних хроника или јунаци текстова о садржају предбрачних уговора. Обична деца Обичног Човека иду у обичне школе, у обичним патикама и са обичним торбама, купљеним обично код најобичнијих Кинеза. Обична деца Обичног Човека немају необично скупе сатове, време обично гледају на обичним и јефтиним мобилним телефонима, обично се не питајући колико је сати, већ колико је сати, дана, недеља, месеци и година остало до одласка у Немачку и Шведску. Под условом да Сиријци и Авганистанци не стигну раније и попуне сва радна места.

Обичан Човек станује у обичном стану или још обичнијој кући. Ако је неким необичним случајем остао на селу, обичан човек има и обичну њиву на коју се ових дана сручила сад већ сасвим обична непогода, јер ова необична држава нема пара за најобичнију противградну заштиту и уобичајено одржавање брана и насипа. То је ваљда зато што смо један неуобичајени регионални лидер, који у најобичнијим стварима баш онако необично заостаје... Но, вратимо се Обичном Човеку. Он у тој својој обичној стамбеној јединици има сасвим обичан телевизор, испред кога ће данас око два сата по подне сести, да одмори душу. На екрану нико неће саопштавати ништа о покушајима да се дестабилизује држава, гледаће се само покушаји да се стабилизује лопта, штоповањем. Неће бити речи о многоструким начинима упадања у замке по питању преговора о Косову, јербо ће се решавати само офсајд замке. Неће бити ни украјинских ни македонских сценарија, јербо се фудбал не игра по сценарију, зато га људи и гледају. Да се одморе од свега онога за шта знају какав ће крај да буде. Са све "А сад, адио", као на испраћају јучерашњег последњег воза за Бар са, како бар сад изгледа, последње логично постављене железничке станице у Београду.

Е, дакле, репрезентацијо, било би поштено од тебе да данас, откад судија свирне на почетку утакмице, у два пута по три фртаља сата, мислиш само на Обичног Човека. Њему би баш значило да се макар у тој прилици не осећа као Обичан Човек, него као човек. Томе фудбал генерално и служи: не да се повећа обрт робовласницима менаџерима или да броје паре од дистрибуције наркотика шефови навијачких група, већ да некакав обичан свет накратко заборави шта је, а док гледа јурцање око шарене лопте на зеленој трави. И да га није срамота шта је гледао, кад се све заврши. Јер, од свега осталог га је помало срамота. Она обична и људска.

Ето, репрезентацијо, сад знаш све што је потребно, а о Обичном Човеку. И обично то помогне. Њему сигурно, а теби још више.

Па се видимо, у 14 часова.