НИЗ побуна које су 1968. године тресле свет, без обзира на спољну слику и атмосферу, није имао карактер револуције. Тачка револуционарне промене режима, наоко апсурдно, била је најближа у Чехословачкој, управо на веранди Варшавског пакта.

Вероватно највећи апсурд када је реч о "години која је уздрмала свет" крије се у чињеници да је највећи револуционарни домет постигнут током Прашког пролећа, и то мирно, без сукоба и уз све поштовање дубинске политике континуитета са поретком који се мењао.

Колики превратнички ресурс се крио у политици коју је пре равно пола века представљао Александар Дупчек, најбоље говори епилог: револуционарни покушај угушен је под гусеницама 7.000 тенкова којима је 21. августа извршена совјетска инвазија на тек пробуђену и свежег ваздуха надисану Чехословачку. Тековине Прашког пролећа чекале су пуне две деценије на сопствено остварење.

БЕЗ обзира на сумрак који се спустио лета 1968, драматични догађаји из Прага извршили су изузетно велики утицај са обе стране "гвоздене завесе". Западни свет је добио потврду да пропаст комунизма неминовно зри, као и да је Варшавски уговор климав и рањив. Комунистички лагер спознао је да су промене могуће и без мењања идеолошког оквира и начела спољне политике. Ова матрица посебно је пажљиво студирана у тадашњој Југославији, а многи елементи "социјализма са људским ликом" у годинама које ће уследити биће и саставни део званичне као и ванинституционалне борбе за преображај домаћег друштвеног система.

Чехословачка је и пре Дупчековог успона била по много чему јединствена појава у Источном блоку. Упркос труду шефа партије и државе Антоњина Новотнија да по угледу на свог великог пријатеља и патрона Никиту Хрушчова влада по начелима ортодоксног комунизма, Чеси и Словаци сачували су понешто од слободе речи, јавне полемике, друштвене критике... Западна култура у Прагу јесте била гушена, али не и забрањена. Стизала је нецензурисана страна штампа, а деловало је на десетине омладинских и студентских клубова у којима се углавном слободно дебатовало о будућности земље.

У ЧЕХОСЛОВАЧКОЈ се догодило и својеврсно чудо - новине су својим текстовима о аферама, корупцији и скандалима успеле чак и да смене првог човека Партије Новотнија. Откривен је раскалашни живот његовог сина, заједничка склоност ка луксузним аутомобилима и њиховој препродаји (за Источни блок, па чак и за неупоредиво либералнију СФРЈ ово је било незамисливо). Подршка Москве и новог лидера СССР-а Леонида Брежњева је изостала, што је отворило врата тихом и повученом Дупчеку.

СИМПАТИЈЕ НА СТРАНИ СОВЈЕТА ЧЕХОСЛОВАЦИ без обзира на револуцију у области политичких права нису желели бег из комунизма. Анкета из маја 1968. показала је да огромна већина од чак 89 одсто грађана ове земље важећи друштвено-привредни систем не би заменила капиталистичким. За капитализам је било свега пет одсто испитаних. Овакав став може да се објасни и симпатијама према Совјетима, будући да су само Чехословаци од народа Варшавског пакта својевољно гласали за комунизам и раширених руку дочекали савезништво са Совјетима.

По преузимању дужности првог секретара Президијума Партије Дупчек је почео тиху револуцију. Тихо и ненаметљиво, уз непрекидно истицање оданости Москви и пријатељству са СССР-ом, прокламовао је принцип "комунистичке демократије", драстично смањио државну цензуру, ослободио дисиденте и отворио широке друштвене расправе. Власт је буквално одговарала грађанима - на небројеним јавним форумима министри су реферисали окупљенима, слушали туђа мишљења и трпели критике. Главну реч водили су млади, студенти и политички активисти. Праг је после много година почео да дише пуним плућима.

"ПРАГ је одисао не само одлучношћу него и оптимистичним тоновима", пише у својој књизи "Година која је уздрмала свет", амерички новинар Марк Курлански. "Отварали су се нови клубови, иако тек након протеста. Младићи су имали дугу косу, девојке носиле мини-сукње, баршунасте чизмице и мрежасте најлонке, као у Паризу. Са џубоксова допирала је америчка музика. Дана 15. фебруара хиљаде младих изашле су на улицу да прославе победу чехословачких хокејаша над Совјетима на Олимпијади у Греноблу. Утисак је био да је све могуће."

Јавност је била гладна промена, а разгорели апетит тражио је све што је могло да се нађе на столу. У јавности се отворено говорило да је време да земља пређе на тржишну привреду, да се сасвим отвори према Западу, па чак и да дозволи рад опозиционим странкама, које би свој легитимитет добиле на изборима. Тражила се демократизација друштва по угледу на предратну традицију и начин устројства западних држава.

"Слобода је неопојан алкохол да би се пио неразблажен после целог нараштаја апстинентског режима", метафорично је упозоравао угледни Пари Мач на могуће последице наглог чешког узлета с пролећа 1968. "Дупчек је потекао из редова совјетске елите - напослетку, ипак је реч о комунисти. Да ли је могуће да су га понеле силе које је ослободио? Иако је вероватно већ прекасно, може ли да прикочи?"

Снажан мирис промена није промакао Западу, али ни крутој Москви, која је посматрајући Дупчеково деловање све више дизала обрву. Опасно се приближавао црвеној линији, чији се прелазак по канонима Москве сурово кажњавао. Лидер Чехословачке са Брежњевом никада није био близак, али је сматрао да његова политика суштински не угрожава позицију лидера Источног блока. Трудио се да никада, ниједном приликом, не наруши прокламовани однос патрона и вазала.

"Дупчек се надао да ће Москва правилно разумети да унутрашње реформе неће ни најмање угрозити спољнополитичку позицију СССР-а, нити било кога од савезника. Очекивао је чак да ће добити и подршку Совјета за унутрашње реформе. Био је притом дубоко свестан да у монопол Комунистичке партије на власт у Источној Европи не сме да дирне и то је поштовао. Путовање на два колосека, међутим, било је предалеко од начина размишљања у московским комитетима", записали су његови биографи.

Нове слободе Чехословачкој су донеле праву експлозију на плану политичких права, уметности, културе и забаве. Праг, одувек наклоњен уметности, почетком 1968. имао је чак 22 активна позоришта, прегршт више-мање алтернативних уметничких група, велики број биоскопа и библиотека. Сва ова места била су отворене трибине на којима су се бистриле теме од рата у Вијетнаму до кадровских решења у месним комитетима. Ницали су и клубови, дискотеке и концертни простори.

Новинар "Њујорк тајмса" Тед Шулц посетио је Праг у јеку политичке и културне ренесансе. Он је био само један Американац у реци младих са свих страна света који су гајили фасцинацију слободом земље која је формално припадала свету иза гвоздене завесе.

"Ово је град у свему западњачки оријентисан - од типа и квалитета културног живота до најновије, "долче вита", моде. Модерно су обучени не само уметници и интелектуалци, него и таксисти и бирократе запослене у разним министарствима", пренео је Шулц своје утиске.

Дупчек је водио срећну комунистичку земљу пуну наде. Чехословачка је живела своје пролеће, свој дуго ишчекивани сан. Он ће, међутим, убрзо бити прекинут риком тенкова и кораком совјетских војника.