БАРИКАДА затвара улицу, али отвара пут - стајало је на пароли истакнутој на једној од 60 студентских бункера од камених коцки, преврнутих аутомобила, намештаја и контејнера за смеће који су маја 1968. окруживале Латински кварт у Паризу. На њима вијориле су се црвене комунистичке и црне заставе анархиста.

Де Гол је демонстранте називао лошим студентима који манипулишу онима који желе да уче и напредују. Он је сматрао да су протести део међународне завере против Француске, а говоркало се и о страном новцу којим су распиривани немири. Сумња је пала на Америку и Израел.

Разлога за овакво објашњавање догађаја било је више. Серијом гестова, изјава и политичких одлука Де Гол је заоштрио односе са многим земљама. У свега годину дана повукао је Француску из НАТО и блокирао улазак Британије у Европску економску заједницу. Претио је да ће и ову организацију, претечу данашње ЕУ, растурити уколико став Француске не буде поштован. Де Гол није скривао антипатије према Јеврејима, а западни свет му је замерио и на загрљају са сепаратизмом у Канади, током његове антологијске посете Квебеку 1967. године. Због свега овога, Де Гол је у Америци и добром делу Европе био убедљиво најомражени политичар, тик иза лидера СССР.

ПРОТЕСТИ су се током маја и јуна ширили париским улицама по једноставном кључу. Студентима је било важно да се окупе и демонстрирају. Забрана протеста значила је - одржавање протеста. Власт је одмах слала полицију, што је био подстицај за још масовније окупљање. Власт је била репресивна, пендреци су пљуштали по маси побуњене омладине. Нико није имао појма у ком смеру се ствари крећу нити какав ће бити епилог. Није било организације, није било плана.

"На сваком кораку су ме питали: Како ће се ово завршити? Свима сам одговарао: Немам појма", присећао се један од вођа француских шездесетосмаша Данијел Кон-Бенди, познатији као Црвени Дени.

ИАКО спонтане и без јасне идеје, демонстрације су опиле младе Французе. Свакога дана на улицама је било све више младих, из којих је нестајао страх. Бежање под налетима полиције полако се претварало у повлачење, прегруписавање, да би француски студенти напослетку прихватили отворену борбу са снагама реда. Превртани су и паљени аутомобили, изваљиване коцке из калдрме, бацане флаше пуњене бензином... Само 7. маја медији су пренели да је у сукобима повређено 600 демонстраната и 345 полицајаца. Париз се ближио тачки кључања.

Талас сукоба студената са полицијом, компресован бунт омладине, збуњеност државе и репресија система, међутим, мајских дана 1968. године довеле су до експлозије идеја и ставова. Француска је продисала, а њене дуго сужаване интелектуалне каверне отворене су за дијалог, сучељавање мишљења и идеолошку различитост.

ЉУДИ су коначно проговорили. На барикадама, у метроу, амфитеатрима и аулама окупиране Сорбоне и Одеона водили су се живи и бескрајни разговори. Готово на сваком месту нашао би се неко ко би отворио питање будућности револуције, анархизма и нове левице, кубанског утицаја на Трећи свет... Одмах би се нашао неко ко би контрирао својим аргументима и тако у бескрај. Професори су, међутим, први пут са својим студентима разговарали отворено и без става "екс катедра", радници су проговорили са интелектуалцима, комунисти са десничарима...

"Разговарај са комшијом", осванули су графити на зидовима париских зграда. Друштвени дијалог, годинама спутаван, гушен и уљуљкиван ситним повластицама, разбуктао се високим пламеном. Јавна мисао изашла је на широко поље Француске.

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ у Француској без обзира на срчаност, одлучност и снажан бунт француских студената, међутим, биле су безопасан покрет који није могао озбиљније да запрети режиму.

Преломни моменат, који ће дати сасвим нови ток уличним немирима, догодиће се половином маја 1968, када ће у знак подршке студентима, сви утицајни синдикати позвати своје чланове на генерални штрајк. Бунџије у осталим земљама о оваквој подршци нису могли ни да сањају. Француска се нашла у тоталној блокади. Стале су фабрике, јавни превоз, комуналне службе. Протестовало је десет милиона радника и милион студената и омладине, од укупно 50 милиона колико је земља имала укупно становника.

ДЕ ГОЛ је био збуњен, уморан и старији него икада. Ствари више није могао да контролише. Морао је да попусти. Чинило се да ће референдум о његовом поверењу, у пакету са повећањем плата и реформом образовања, задовољити незадовољне масе. Немири су се настављали, а само срећом већих жртава није било. Крајем маја у покушају демонстраната да запале Берзу погинуло је троје студената, а настрадао је и шеф полиције у Лиону.

После кратког повлачења и консултација са Владом, Де Гол је одустао од референдума и понудио опште изборе. Радницима је обећано повећање плата за 35 одсто и гаранција минималног износа зарада. Посредно, тиме је признао да оправданост захтева демонстраната. Дух побуне био је умирен. Неколико недеља касније, крајем јуна, Универзитет се вратио нормалном животу.

РЕВОЛУЦИЈА је 1968. године куцала на врата Француске, али их није отворила. Од дубинских промена француског друштва није било ништа. Исход су биле реформе, а не револуција, како су студенти замишљали. Да је она једини пут у бољу будућност нису успели да убеде ни раднике, а камоли средњи сталеж који је тек осећао прве благодети потрошачког друштва. Још једном су се потврдиле речи Албера Камија из педесетих година: "Француско друштво толико је жудело за миром, да је било спремно да прихвати и неправду."

Социолози се данас слажу да мајска и јунска побуна у Француској није била револуција, јер у својој суштини није имала директно рушење власти. Одликовала је наглашена спонтаност, у којој се бурно открила политичка, социјална, културна и социјална природа незадовољства.

БУНТ са стотину лица оставио је, међутим, трагове које систем није могао да пребрише. Елан из маја и јуна 1968. оставио је Француској у трајно наслеђе културу дијалога и јавне полемике. Систем школства убрзо је реформисан, социјална сигурност је унапређена. На нове основе постављени су односи међу половима, што је афирмисало еманципацију жена, хомосексуалаца, незапослених, политичких и националних мањина. Капиталистички систем добио је своје хуманије лице.

Вођа француских студената Црвени Дени интерниран је у Немачку, а у Француску се вратио тек после десетак година. Једна од последњих Де Голових одлука била је да трајно неутралише најубојитије оружје свих француских побуна још од 1789. године. Калдрмисане улице Латинског кварта, чије су се камене коцке лако чупале и још лакше летеле ка снагама реда, пресвучене су дебелим слојем асфалта.


ГЕНЕРАЛ ОДЛАЗИ У ПЕНЗИЈУ

СТУДЕНТСКИ покрет током маја и јуна 1968. године није уживао званичну подршку француске Комунистичке партије. У великом штрајку радника нису учествовали ни синдикати који су били под контролом комуниста. Иако су наступили заједно, озбиљно запретивши систему, француски студенти и радници нису се уопште разумели. Студенти су били гладни идеја и идеала, а радници већих плата, бољег живота и слободног времена. Иако су на изборима одржаним крајем јуна убедљиву победу однели деголисти, више нико није имао дилему да је време остарелог генерала неповратно прошло.