ЈУНСКИ бунт студената београдског универзитета потпуно је збунио југословенске политичаре. Нашавши се у чуду шта је их је снашло покушавали су да одгонетну шта се крије иза отвореног незадовољства академских грађана. Многи су тражили утеху у објашњењу да је то заправо одраз оног што се догађало у Француској, Немачкој, Чехословачкој.

А шта се то дешавало у тим земљама. А оно што је непретенцизоно, чак и наивно, крајем марта 1968. почело на париском универзитету Нантер, свега неколико месеци касније претвориће се у синергију побуне студената и радника какву Европа није видела још од Октобарске револуције. Свега неколико пролећних седмица пре тачно пола века било је довољно да незадовољство студената због хапшења неколицине колега због противљења рату у Вијетнаму претвори у снажан позив за темељни ремонт деценијске Пете републике.

ФРАНЦУСКА је крајем шездесетих година наоко живела у миру и спокоју. Председник Де Гол, на прагу девете деценије живота, уљуљкан у апсолутној власти скројеној по његовој мери, није крио понос због стабилности коју је обећао и достигао. Французи су махом ценили спољну политику старог генерала, али свеукупна подршка његовој владавини тихо и неосетно се крњила.

"Време је за пензију!", довикнуо је један Парижанин ка Де Головом аутомобилу и одмах оглобљен са 500 франака, због вређања шефа државе.

Државу је водио круто и аутократски. Ауторитет је, међутим, 1968. године био изузетно ниско на листи вредности долазећих нараштаја. Француска, пригушена досадом, бирократизацијом и крутим режимом, борила се са два генерацијска јаза: једним између генерације Другог светског рата и њихове деце, а други између Де Гола и већине мислећих Француза.

ОСЕЋАЈ да је ера развоја и напретка завршена и угушена свеприсутним конзервативизмом ширила се међу младима, посебно студената. Француска је пре пола века имала чак пола милиона високошколаца - чак двоструко више него Велика Британија. Универзитети су били пренатрпани, а пролазност на испитима мала. Факултети су забрањивали дијалог о најважнијим друштвеним и државним питањима, а идеологије нису биле добродошле.

У таквој атмосфери студенти су неуморно размењивали идеје о променама. Њихови погледи били су усмерени ка левици, потпуно супротној свеукупној десничарској клими у Француској. Зидове студентских собичака красиле су слике Че Геваре, а омиљене дестинације маште нове генерације бунтовника биле су Куба, Боливија, афричке државе у предреволуционарном стадијуму.

НИШТА задовољнији нису били ни запослени у индустрији. Иако мање љути због окошталости поретка, раднике је болео сопствени положај. Француска влада је 1967. усвојила пакет мера с циљем решавања привредних проблема који су се годинама гомилали. Плате су биле ограничене, а намети - порези и доприноси - повећани. Незапосленост је расла, посебно због прилива радне снаге из некадашњих француских колонија. Истовремено, стварало се потрошачко друштво - најтраженија роба били су телевизори, аутомобили и опрема за купатила.

Као и у Београду, повод студентског бунта у Француској је био посве прозаичан, чак и баналан. Док се земља још досађивала, јануара 1968, група високошколаца са Универзитета Нантер затражила је укидање поделе на мушке и женске студентске домове. Мешовити смештај, по њима, био је доказ једнакости и отворености универзитетске средине. Да би саслушао њихове захтеве, у Нантер се упутио министар за омладину Франсоа Мисоф.

"Господине министре, прочитао сам ваш извештај о омладини. На његових 300 страница нема ниједне речи о сексу међу младима", одбијајући дим цигарете, помало надмено и бунџијски рекао му је риђокоси студент Данијел Кон-Бенди, који ће свега који месец касније постати један од лидера студентских демонстрација. Светску славу постићи ће под надимком Црвени Дени.

ОВАЈ младић наћи ће се у вођству новооснованог "Покрета 22. март", организације која ће уз Револуционарну комунистичку омладину и низ сличних, играти главну ролу у вишемесечним француским политичким гибањима. Циљеви ових група били су недефинисани, али су њихови мотиви били доста јаснији. Нису желели живот под ауторитетима, одбацивали су појам вође, правила Хладног рата, као и самог Де Гола, који је своју позицију годинама градио подгревањем страха од комунизма.

Млади активисти ових удружења на Универзитету Нантер формираће групу "Бесни људи", који су у име "друштвених промена" прекидали предавања, исписивали пароле, скидали браве на вратима соба...

Свега двадесетпеторица "бесних" устројиће се у неформални покрет коме ће марта 1968. приступити око хиљаду присталица. Већ следећег месеца имали су око 50.000 следбеника, да би у јуну за њима корачало око 5 милиона незадовољних грађана који су потпуно паралисали државу.

ДЕЛОВАЊЕ студентске групе и ширење њеног утицаја није промакао режиму. На његов одговор није се дуго чекало. Дух револуционарне 1968. у Француској тиме је пуном снагом пуштен у јавни простор, чиме је направљен најкрупнији корак у трансформацији друштва и државе.

После серије сукоба све бројније групе незадовољних студената са управом Нантер је званично затворен, чиме је клица буне пресељена у само срце Париза.

"На Сорбону!", викао је у мегафон Црвени Дени на челу поворке јаросних младића, којима су се, жељни акције и атмосфере промене, придруживали вршњаци из околних насеља. Древни универзитет, један од симбола француске културе, убрзо је био опкољен незадовољним студентима.

РЕКТОР Сорбоне успаничен и застрашен и самом могућношћу да се и под његовом катедром роди револуција позвао је полицију да уђе на универзитет и ухапси демонстранте. Долазак полиције донео је до тада незабележени догађај - за седам векова постојања Сорбона је први пут била затворена. У драматичној и на моменте бруталној акцији полиције ухапшено је 600 студената, а слике привођења младића и девојака отишле су у свет. Париз је тих дана био препун новинарских екипа из целог света, који су извештавали са једне од мировних конференција поводом рата у Вијетнаму, а догађаји на париским улицама убрзо су се нашли у фокусу њихове пажње.

Лисице су стављене на руке коловођама Кон-Бендију и Жаку Соважоу, лидеру националног студентског синдиката. Њима се придружио млади професор физике Ален Гизмар, чиме је заокружен лидерски тријумвират француске студентске побуне.

Реакција режима била је нервозна и прекомерна. Бруталност полиције, затварање Сорбоне и изузетно велики број ухапшених, показали су да Де Голова држава на захтеве младих нема прави одговор. И не само то, већ и да се младих побуњеника плаши.


САРТР СЕ НЕ ХАПСИ!

ПАРИСКИ студенти и њихов бунт брзо је скренуо пажњу шире јавности, посебно интелектуалаца. Већ првих недеља њихове побуне добили су подршку неколицине веома битних покрета, синдиката и политичких група. Најјаче је одјекнула подршка књижевника и најпознатијег француског комунисте Жан-Пол Сартра, који се недвосмислено ставио на страну студената. Својим принципијелним, одмереним, али одлучним ставом дао је жесток ветар у леђа побуни у настанку. Влада Француске због тога је озбиљно размишљала да Сартра ухапси, под оптужбом да распирује нереде. Ову могућност одбио је лично Де Гол историјском реченицом: "Волтер се не приводи у полицију."