ЗАШТО се у "Борби" појавио уводник под насловом "Младо жито и кукољи", сутрадан после Титовог обраћања студентима" који је одударао од порука председника Републике, постало је јасно већ крајем јуна на Шестом конгресу Савеза синдиката Југославије. Тито је пратио рад конгреса и у свом говору се још једном осврнуо на протекле догађаје на универзитету:

"Ви знате, другови и другарице, да је сада било свакаквих покушаја од разних елемената. Појавили су се они са којима смо ми имали посла на универзитетима и прије студентског револта. То су поједини професори, неки филозофи, разни праксисовци и други, разни догматичари, укључујући и оне који су вршили разне деформације у Управи државне безбедности итд. Све се то данас некако ујединило. Сваки, наравно, ради за себе, али су ипак удружени у настојању да се код нас створи неки хаос и да лове у мутном. Ми морамо пружити одлучан отпор, рећи одлучно не.

Они сада проглашавају покрет на универзитету. То не потиче од студената, већ од људи који би хтели да створе неки ембрион вишепартијског система...

У ДРУГОЈ половини јула Градска конференције СК Београда доноси одлуку о распуштању огранка СК на катедрама за филозофију и социологију на Филозофском факултету. Такође, одлучено је да се испита појединачна одговорности изврши пререгистрација чланства. На конференцији је нарочито било запажено иступање Десе Савићевић, делегата виших школа:

У средиште наше пажње ставили смо екстремистичку опозициону групу. Зашто ми ту групу не идентификујемо? Зашто не кажемо ко је то? Обично се каже - филозофи. То је погрешно. То је нетачно. То нису филозофи. Ту су неки наставници са Филозофског факултета односно са катедре за филозофију и социологију. Молим, то су: Вељко Кораћ, Михаило Марковић, Љуба Тадић, Војислав Милић: то су Зага Пешић-Голубовић, Миладин Животић.То су Света Стојановић, Никола Рот, то је Никола Милошевић. За те ја знам, јер читам и пратим оно што пишу, а они десет година несметано објављују по часописима за које средства даје наше друштво, наша заједница, из својих џепова.

ПОСЛЕ Титовог обраћања студентима 9. јуна, међу руководиоцима у општинама и Граду настала је пометња. Титов говор био је супротан инструкцијама које су они добијали на брифинзима за време трајања демонстрација.

Уочи једног од састанака у Градском комитету Пера Ђоковић је пришао Драгољубу Мићуновићу и помирљивим тоном рекао:

- Добро, мајку му, зашто сте се окомили на нас. Па немојте, ми смо морали тако да радимо, људи смо...

- На том састанку говорила је Латинка Перовић - о томе како се код нас мора различито живети и да идеја уравниловке нема шансе.

Бора Павловић је наступио с револуционарном тезом да ће се увести делегатски систем и да ће наши радници тако добити најнепосреднију демократију, јединствену у свету.

- Говорио сам последњи на том скупу, чиме сам мало покварио ритуал. Приметио сам да би био историјски новум ако би делегатски систем, путем посредовања, развијао непосредну демократију. Било ми је логички неразумљиво како се посредовањем може произвести највећа непосредност! - сећа се професор Мићуновић.

О ТИМ данима, пре и после Титовог говора, сведочио је и Жарко Булајић:

"Уочи наступа на ТВ позван сам у Градски комитет. Дошао сам у мајици, јер је била страшна врућина. Одмах су ми саопштили да ће Тито говорити на телевизији, да ће бити врло оштар и да се ја са тим морам помирити. Ствар ми је тако представљена да сам ја очекивао да ће нас Тито - уништити. Сјећам се да су ти људи, чланови Градског комитета, чланови општинских комитета, сви зазирали од мене. Осјећао сам се као шугава овца. Нисам знао гдје да сједнем, па сам се завукао у неки ћошак. Нико живи да те погледа, а камоли да те нешто пита.

ОТВОРИШЕ телевизор. Кад - Тито даје за право студентима! И док си ударио дланом о длан, ствари се преокренуше: одједанпут постадох центар света! Од једне шугаве овце, од човјека кога су гледали као да је нико и ништа, одједном постајем главна личност. Сви су хтјели да ме нешто питају или да ме бар потапшу по рамену. Ја сам знао какви су они. Зато ме ово њихово ново држање није ништа више одушевило од оног првог.

После одлуке Градске конференције о распуштању огранка на филозофији и социологији чекала се реч Универзитетског комитета.

- На нас је вршен велики притисак да филозофе искључимо из партије. Мени то није падало на памет. Дао сам оставку јер нијесам хтио да се борим против тих људи. Дужност сам предао Бранку Прибичевићу. Договорили смо се да му у подне предам дужност. Он је дошао тек у два сата. То је већ био један став, и мени је све било јасно. Предао сам му кључеве од касе у којој је била комплетна архива: писма. телеграми... Не знам шта је са тим касније урађено.

ДРУГОГ избора нисам имао. Или да прихватим да идем на филозофе или да пакујем кофер.Не тврдим да су они били безгрешни. Кад хладне главе анализирам ствари, у неким појединостима са њима не могу да се сложим. Као што се ни онда с њима нисам слагао у низу ствари. Али општа оцјена о њиховој улози у јунским збивањима не може ничим бити доведена у питање. При томе не мислим само на професоре, него и на студенте Филозофског факултета."

НА пријему, који је приређен у част високог госта из Индије, у лежерној и опуштеној атмосфери, сусрели су се Тито и студентски лидери.

Негде при крају пријема, Милка Минић, супруга Милоша Минића, пришла је Жарку Булајићу и Ђури Ковачевићу, председнику Савеза студената Југославије. Дискретно им је рекла да се приближе другу Титу, јер он жели да поразговара с њима.

БУЛАЈИЋ је сео поред председника, а Ковачевић до другарице Јованке. Чим су ова двојица пришла, Броз је одмах реаговао:

- Хоћу да овај студентски предсједник сједне до мене!

Затим се обратио Жарку Булајићу:

- Зашто ви нисте дошли код мене?

- Ех, друже Тито, што ме питате. Како сам ја могао доћи до вас? Ко би ме пустио!

Једно од питања друга Тита, упућено студентским представницима, било је и ко је највише помагао Универзитетском комитету.

- Филозофи су нам највише помагали.

Тада је Владо Поповић, председников шеф кабинета, упитао:

- Је ли међу њима био и Љуба Тадић?

Оваква реакција шефа кабинета била је нормална. Наиме, нешто раније, на једном скупу, професор Тадић је изнео мишљење да друг Тито није требало да пристане да буде проглашен за доживотног председника - због његовог огромног револуционарног ауторитета. То је многим малим бирократима било довољно да о Тадићу мисле као о државном непријатељу.


КО ВАСПИТАВА ДЕЦУ

НА ШЕСТОМ конгресу Савеза синдиката Југославије Тито је говорећи о групи професора са Универзитета рекао:

"НЕГИРАЈУ радничку класу као најважнији фактор и стуб овог друштва. За њих су радничка класа и њена улога превазиђени. Савез комуниста за њих не значи ништа. По њиховом мишљењу, требало би да неки мудраци, неке технократе стану на пиједестал и својим штапићем командују, а све друго да буде безбојна маса. Радничка класа требало би да пита за њих и да се покорава њиховој самовољи. Па зар је то могуће данас у нашој земљи, зар је могуће да такви људи и са таквим идејама наступају, а да ми то и даље мирно посматрамо. Њима нема мјеста ни тамо гдје се налазе. (Снажан аплауз и одобравање.) Зар да такви васпитавају нашу дјецу на универзитетима и у школама? Нема им мјеста тамо!" (Снажно одобравање и аплауз.)


СУТРА: Подгревање страха од комунизма