ЈОСИП Броз Тито се није изјашњавао пуних седам дана. Био је на Брионима. Наравно, будно је пратио шта се дешава у Београду. Пулски аеродром имао је повећан број слетања авиона. Долазили су Пера Стамболић, Боби Радосављевић, Кардељ и други.

Републички секретар за унутрашње послове Славко Зечевић је о сусрету с Титом поводом демонстрација написао:

"То са студентима је трајало око недељу дана. Тито је у то време био на Брионима. Кад се вратио у Београд, позвао ме је да дођем код њега и реферишем шта се то у Београду и на Универзитету дешава. Рекао сам:

- Друже Тито, ја ћу да вам изнесем какве пароле они пласирају, које захтеве подносе, шта причају, па ви сами закључите.

Кад сам му изнео цео историјат догађаја, држање појединих руководстава и руководилаца и још неке друге информације, он је рекао:

- У реду! Добро си ти то урадио. Да ниси то урадио, ти би био одговоран за то.

ПРЕ овог сусрета одржан је састанак у Градском комитету. Ту су били Мијалко Тодоровић и доста других високих функционера. Ја сам дошао са Николом Бугарчићем и они су тражили да ми учинимо "неку жртву", односно да сменимо некога од водећих људи из полиције.

Када смо дошли Никола и ја, Пера Стамболић ми је рекао да седнем поред њега и додао:

- Не дај ти Николу. Они траже да се Никола жртвује.

Кад су они изашли са тим предлозима, рекао сам:

- Шта ви хоћете? Минирали су ноћас по Београду. Служба, ако ради по закону, мора да изврши хапшење починилаца.

Узео сам бескомпромисно у заштиту Николу. Питао сам:

- Какве компромисе ми треба да правимо и с ким? Треба да преговарамо с пропалим студентима из Црне Горе и Херцеговине који годинама на рачун Србије студирају по Београду и представљају највећи проблем у студентској организацији."

У РАЗГОВОРУ са историчарем Вјенцеславом Глишићем, Петар Стамболић, први човек Савеза комуниста Србије, о атмосфери међу политичарима тих врелих јунских дана је испричао:

"Једно вече, доцкан, састали смо се код Кардеља. Он, Мијалко Тодоровић, Милош Минић и генерал Шумоња. Не знам да ли је био Боби. Демонстрације се нису стишавале и разговарали смо о томе шта да се ради. Минић се био изгубио по начину разговора, као да три ноћи није спавао. Одлучили смо да позовемо Тита и да то учини Шумоња. Предлагали смо да Тито нареди да се једна војна јединица из Пожаревца привуче на прилазе Београду. Тито је то одобрио и рекао нешто као "што сте се толико уплашили". Одмах првог дана обукли смо војнике у милицијска одела, када смо увидели да милиција има мало резервних одела. Послали смо их у радио-станицу. Минић је, упркос договору и наређењу које је издао Зечевић, отишао пред Филозофски факултет и официру милиције рекао да скине стражу. Овај му је узвратио да има друга наређења и да их мора спроводити.

"Ишли смо на седницу ЦК Србије. Документ су правили Латинка Перовић, Бора Павловић и још неко. Латинка је добро схватила 1968. и храбро се борила да смири стање на Универзитету, а мало и ја. И данас, њене оцене о двоструком карактеру тих демонстрација су најближе истини."

ЈЕДНЕ вечери, код Жарка Булајића, секретара Универзитетског комитета, појавио се Влајко Беговић, стари шпански борац, револуционар, по многим сведочењима Титов близак пријатељ.

Влајко Беговић одао је признање студентима и потпуно се ставио на њихову страну. О понашању градских руководећих тела изнео је крајње негативно мишљење.

- Међутим, друже Булајићу, ипак мислим да би ту вашу ствар требало полако приводити крају...

- Не знам, морам да провјерим каква је атмосфера, па ћу се јавити телефоном - неодређено је одговорио секретар Универзитетског комитета.

Руководећи људи покрета, формални и неформални, почели су да већају. Булајић, Љуба Тадић, Светозар Стојановић и Михаило Марковић још једном су размотрили ситуацију у којој се нашао Универзитет.

- Богами, ситуација је таква да се више не може издржати. Нећемо одустати од наших захтјева, али ћемо морати да идемо у смиривање - рекао је Жарко Булајић.

Сви су се сложили, јер су и сами увиђали да су им снаге на измаку.

СЕКРЕТАР УК је јавио Влајку Беговићу:

- Све је у реду, одржаћемо састанак, идемо намиривање и обуставу штрајка.

- Одлично. Доћи ћемо онда Вељко Влаховић и ја, али под једним условом: да на састанку не буде нико други осим чланова Универзитетског комитета. И упамти, ми ћемо се појавити тек кад ви почнете да расправљате о обустави штрајка!

Жарка Булајића захватио је песимизам: Универзитетски комитет је имао свега деветнаест чланова, па није био сигуран у исход састанка.

- Зато сам позвао председника Савеза студената, све секретаре факултетских комитета, затим Михаила Марковића, Љубу Тадића и још неке филозофе. Добро. Свето Стојановић је био ту. Углавном, умјесто деветнаест, испаде ту једно осамдесет-деведесет људи. Испред Градског комитета дошао је Перо Ђоковић. То је онај што је касније радио у туризму.

БИЛО је договорено да први о обустави говори секретар, а да онда у истом тону наставе Михаило Марковић, Љуба Тадић и Светозар Стојановић.

- И ја почнем први: како је све ово тешко, како се ми помало изрођавамо, треба да се студира, да се полажу испити - ко зна шта сам све причао. По изразу лица присутних студената било ми је јасно да сам их разочарао. Онда узме ријеч Михаило Марковић. Ау! Гракнуше студенти: "Ми вас не познајемо! Јуче сте причали једно а данас сасвим супротно! Зар је могуће да сте нас издали." Онда устаде Свето Стојановић, и он поче о обустави...

Уто је зазвонио телефон. С друге стране је био Влајко Беговић.

- Је ли почело?

- Јесте.

- Како иде?

- Као што смо се договорили. Радимо све што можемо. Ево, сад баш говори Свето Стојановић...

- Има ли кога из Градског комитета?

- Има Перо Ђоковић.

- Дај ми га.

И ПОШТО је Пера Ђоковић потврдио да се састанак одвија у договореном правцу, Беговић и Влаховић упутили су се ка згради Универзитетског комитета.

- Сјећам се као да сада гледам: отварају се врата и на њима се појављује Вељко са оним штапом. Сви присутни су занијемели од изненађења. А и ова двојица су разрогачила очи када су видјела колико нас има. Нијесу имали гдје да сједну! Али, није им било повратка.

Састанак је трајао до свитања.

На крају је говорио Вељко Влаховић. Он је одобравао много ствари. То се студентима веома допало, па су предложили да се његов говор умножи и подели по факултетима.

- Јесте, ја сам то рекао, али нема потреба да се штампа. Ви се можете у свакој прилици позвати на мене и сваку моју ријеч коју сам овдје изговорио. Али просто, не бих да се то умножава...



КО НЕ СЛУША ПЕСМУ, СЛУШАЋЕ ОЛУЈУ

ПОСЛЕДЊИ (пети) ванредни број "Студента", посвећен демонстрацијама, био је трајно забрањен. У образложењу одлуке Окружног суда у Београду стоји да се лист забрањује због написа Небојше Попова, Триве Инђића и Александра Стојановића.

Спорни су били текстови: "Мистерије и хистерије", "Одговорности Универзитет уз радништво и сељаштво", "О бирократији изблиза", "Персијска варијанта самоуправљања", "Страх од нове левице која не постоји" и других.

Суду је засметала и инкриминација из чланка "Мистерије хистерије", који се завршава опоменом - ко не уме да слуша песму... слушаће олују.