У БЕОГРАДУ, тих јунских дана, владало је велико узбуђење. Интелигенција је листом подржавала студентске захтеве. Огромне масе су се окупљале око факултета, нарочито на Студентском тргу, око Капетан-Мишиног здања, где је несумњиво био епицентар овог земљотреса - како су га многи доживели.

- Студенти нису излазили на улице, већ су дању и ноћу боравили на факултетима, где су се дешавале узбудљиве ствари: потпуно слободне дискусије о стању у друштву и перспективама социјализма. Долазили су познати књижевници и глумци, држали сјајне говоре, рецитовали песме, тумачили велике драмске текстове. Незабораван је, на пример, Жигонов говор Дантона пред конвентом - забележио је у својим сећањима професор др Михаило Марковић.

Конвент је била форма отворене дискусије у којој би неко од наставника одговарао на сва могућа питања, с тим што је свако од присутних наставника и студената имао право да о питању о коме се дискутује изнесе своје пуно мишљење.

- Због потпуне слободе говора о свим табу темама, али буквално о свим, због демократичности духа толерантности, због концентрације знатних интелектуалних снага на сваком оваквом конвенту - они су били бескрајно занимљиви и трајали су док се могло физички издржати. Ја сам водио један од таквих скупова на Филозофском факултету, који је почео у 17 часова а завршио се у три ујутро, без иједног прекида - каже професор Марковић.

Према Вујаклијином речнику, реч конвент значи: састанак, збор, скупштина, сабор (нарочито калуђерски); манастир, самостан; конвентом 1792. у Француској сазвана је уставотворна скупштина Conventio nationale.

- Увек се у сличним приликама извади из нафталина нека стара реч. Данас схватам да је била потпуно неадекватна, али пошто су нам требале звучне, бомбастичне речи, неко је лупи оконвент и тако је остало - сећа се др Драгољуб Мићуновић.

Капетан-Мишино здање се орило: "Потерајмо кљусину историју! Лева, лева, лева...!"

Корачница "црвеног универзитета" настала је тих јунских дана. Текст је написао Мирољуб Тодоровић, а музику компоновао Вук Стамболић.

Педантни Борислав Пекић бележи у свом дневнику:

"Двориштем Филозофског факултета 'унтерхалтује' се београдска црвена џет-елита. Та 'црвена буржоазија', против које се демонстрира, пљеска студентима са истим одушевљењем с којим се први ред партера у позоришту смеје жаокама за које мисли да су на туђ рачун упућене... Црмпураста дива у белим Диор панталонама и са Скарлет О'Хара шешеиром (у свим споровима очевидна вечна присталица Југа, чак и кад је овај на северу), својим еротичним присуством исказује слагање са онима који би јој те панталоне свукли и у стварном и у преносном смислу. Извесни политичари долазе овамо као што се недељом пре подне иде у Зоолошки врт. (Осећа се, наиме, да су звери већ у кавезу.) Пријатна лежерност влада догађајима. Радикалне универзитетске ауле - где се још увек нешто збива, где је бенгалска ватра заменила ону праву, али се то не види - постају места за излазак увече. Иде се 'код студената', уместо у Оперу, или на пријем неке амбасаде, премијеру неког филма или на картање. Овде се додуше пиће ни јело не служи. (Американци би већ у аули инсталирали мобилне тезге са кока-колом и хамбургерима.) Али толико се свако може стрпети."

ПЛАМЕН КОЈИ ЈЕ ПОРЕМЕТИО СВЕ НЕКИ интелектуалци су студентима пружили моралну подршку, а други и материјалну. Књижевник Душан Матић упутио је Акционом одбору демонстрација писмо следеће садржине: "Позвали су ме да читам песму. Нисам отишао из простог разлога што сматрам да време није за књижевне вечери. Да ли сам са вама? Па с ким бих могао бити у овом тренутку! Ви сте као пламен који је за тили час пореметио све јединоспасавајуће и комотне преграде и поделе где су се за тили час сви, од Сежане до Ђевђелије, покренули, промуцали и проговорили. Свеједно како. На мени није да говорим. На вама је. Вашем покрету, ако ни за шта друго, а оно хвала што је тргао СИВ да предложи Закон о подизању минималних личних доходака од 15.000 на 30.000 (старих) динара. Зато заслужујете да уђете у политичку историју не само овога града, већ и целе земље." Бранко Ћопић, писац из школских читанки, упутио је студентима новчани прилог од 100.000 старих динара.

Власти су Акционом одбору и Универзитетском комитету упутиле захтев да се са штрајком прекине, уз образложење да главни град треба да посети председник Индије. Руководиоци из града и Републике сматрали су да је у најмању руку неваспитано дочекати страног државника док траје окупација Универзитета.

Али било је то прављење рачуна без крчмара.

Студенти су били једнодушни: тражили су да се претходно испуне њихови захеви. О прекиду штрајка гласало се на свим факултетима. На пример, на Филозофском је за наставак штрајка гласало четири хиљаде студената, а против је било њих петнаест. Тако први покушај да се штрајк прекине није дао резултате.

Ипак, унутар студентског покрета почеле су да се стварају различите струје. Једна струја је сачувала изворност и спонтаност, одбијајући све спољашње утицаје и не желећи да сарађује са легалном студентском организацијом. Други су сматрали да све захтеве треба остварити управо преко Универзитетског одбора и комитета. Било је, наравно, и екстремних идеја.

- Једне вечери дошла је група колега са Филозофског факултета са идејом да поново изађемо на улицу и демолирамо Амерички културни центар. Нико од студената Филолошког факултета није пристао на тако нешто - остало је записано у необјављеним сећањима покојног Слободана Дурутовића Дурута.

Основни циљ Универзитетског одбора био је да се не дозволи да дође до раздора у покрету. Страховало се да би, уколико би се само једна виша школа или факултет изјаснио против, та чињеница могла да послужи као претекст да се штрајк силом растури.

Политика Универзитетског одбора била је да се ни по коју цену не дозволи прекид штрајка пре него што званични органи признају да је бунт био оправдан. На тај начин био би потврђен легитимитет демонстрација и отклоњене недоумице од евентуалних каснијих репресалија.

Посебно се страховало од развоја догађаја на Факултету политичких наука. Тамо су професори, блиски политици, покушавали да сломе своје студенте. Партијска оранизација Факултета политичких наука је чак покушала да из својих редова искључи Алекандра Урдаревића Жућу, председника Факултетског одбора студената, због солидарисања са осталим факултетима. На интервенцију професора Радослава Ратковића до тога није дошло.

Било је и различитих предлога о томе како да се студентска побуна приведе крају. Јер студенти и њихово руководство почели су помало да осећају замор.

У јавности је и даље владала велика напетост. Температура је доведена до усијања.

Било је очигледно да се о догађајима мора изјаснити председник Републике.

Студенти и њихови лидери су били свесни тога да без Титових гаранција, упркос свим обећањима, падају у милост и немилост локалној бирократији од које никакво добро нису могли да очекују.

Јосип Броз Тито се није изјашњавао пуних седам дана.

Ствар се, иначе, развијала у корист студената, јер је њихова акција почела да се шири као грудва снега: немири су се пренели у Сарајево, Загреб, Љубљану, Нови Сад, Скопље, Ниш и Титоград. Али незадовољство је полако захватало и разне друге институције. Осећао се немир у појединим фабрикама, музејима, школама... А жариште у Београду још није било угашено.

Тито је схватио да ће морати јавно да наступи.

СУТРА: ВОЈНИЦИ ИЗ ПОЖАРЕВЦА ГЛУМЕ МИЛИЦИЈУ