УБРЗО се студентска жуч из Београда разлила и по аулама других универзитета у земљи.

Београдски студенти добили су телеграм од загребачких свеучилиштараца, који јављају да су одржани митинзи на готово свим факултетима, на којима су студенти изразили потпуну солидарност са захтевима њихових колега са Београдског универзитета. Они изјављују да су им проблеми заједнички, али пошто имају потпуно разумевање републичких политичара - нису за организовање демонстрација.

Неколико хиљада студената Свеучилишта у Загребу окупило се на митингу организованом у знак солидарности са студентима Београда, у Студенском центру у тадашњој Савској улици.

Најпре су говорила два београдска студента. Они су допутовали у Загреб да би своје колеге упознали са оним што се збива у Београду, претпостављајући да су ови, из новина - лоше информисани.

МИТИНГ је одржан у атмосфери аплаудирања, звиждања, упадица, певања Интернационале и скандирања "Београд - Загреб". Глумац Фабијан Шоваговић рецитовао је Крлежине стихове... Узбуђено су говорили Гајо Петровић, Вања Сутлић, Шиме Ђодан, Марко Веселица, Милан Кангрга, Младен Чалдаровић, Предраг Матвејевић...

Загребачки ВУС ("Вјесник у сриједу"), од 19. јуна 1968, објављује напис "Кроника политичке битке" из пера 33-годишњег Марка Веселице, доцента на Економском факултету у Загребу и секретара СК. Млади доктор описује како се као партијски прегалац борио да неутралише ултралеве екстремисте на челу с Гајом Петровићем:

"ЧИТАВА стратегија митинга била је да се брутално нападну све легалне самоуправне институције и Савез комуниста, да се створи тотално нерасположење према свему постојећем и да се онда оно искористи као сила која ће масу покренути на улице. Идејни и организациони нуклеус тога митинга и покрета у цјелини, то је смишљено и упорно тражио. Тако је нпр. по мојем суду, сасвим промишљено - а да дубље није знао о чему се ради - био доведен глумац Фабијан Шоваговић, који је изразио срећу што је почела социјална револуција која ће разорити све оно што не вриједи у нашем друштву. Он је био врло емотиван и понесен догађајима и у том трансу, на начин како он то зна, рецитирао је познату Крлежину пјесму 'Сванут ће крваво јутро'. Сутрадан сам разговарао с другом Шоваговићем у Студентском центру и кад сам му објаснио сложеност цјелокупне политичке ситуације, он је постао потпуно свјестан да би уличне демонстрације биле промашена и реакционарна ствар у овом тренутку."

ПОСЛЕ објављивања "Кронике политичке битке", у којој аутор себе и др Шиму Ђодана представља као "усамљене јахаче" и првоборце против ултралевице, уследиле су бурне реакције. Чак је било предлога да се др Веселица пошаље на посматрање код најближег психијатра.

ВУС бележи, из пера Антуна Жвана, да је за време иступања једног студента, који је на митингу говорио о збивањима на Београдском универзитету, др Шиме Ђодан гласно повикао:

- Што они раде са Шиптарима и Мађарима?!

Сви присутни схватили су у чему је смисао те упадице и сместа је одјекнуло дуготрајно скандирање "братство - јединство".

А онда, кад је изашао за говорницу, Ђодан је упозорио да демонстрације и нереди иду наруку ранковићевским снагама. Упозорио је на то да се Хрвати не смеју понашати као гуске у магли, да су у својој историји увек били експлоатисани, да и даље траже равноправност, и све у том духу.

ЧУДНИ су путеви господњи: они који су јуна 1968. били погодни, три године касније биће осуђени као припадници масовног националистичког покрета.

Др Марко Веселица одседео је у затвору пуних шест година. Према сведочењу др Предрага Матвејевића, који је 1968. сврстан у либералну левицу, др Марко Веселица је био сасвим деморалисан на суду; у току издржавања казне држао се врло помирљиво и тражио више пута помиловање, истицао је своју приврженост социјализму, деловање у комунистичкој организацији, очево учешће у партизанском покрету... По изласку из затвора, др Веселица је наставио по старом.

Уприличио је сусрет са Ђиласом у Загребу, положио венац у загребачкој катедрали на гроб кардинала Степинца. Окружни суд у Загребу осудио га је на још једанаест година затвора...Један је од оснивача ХДЗ и људи који су промовисали и довели Фрању Туђмана на чело те партије и Хрватске.

КАКО су даље текла јунска "гибања" у Загребу?

- Готово сви захтјеви студената су на линији прогресивног социјалистичког кретања код нас. И у Београду и у Загребу. Тим захтјевима треба пружити пуну подршку - рекао је, тих дана, Мико Трипало, у разговору с представницима акционог одбора студената.

Ипак, по хитном поступку су избачени из Партије професори Гајо Петровић и Младен Чалдаровић, као и студент Шиме Вранић, за кога је речено да је имао амбиције да постане југословенски Дучке. Истовремено, судија за прекршаје Градске управе Загреба казнио је са по пет старих хиљада Г. Петровића, М. Чалдаровића, Ш. Вранића и И. Бешкера, док се професор М. Кангрга провукао са казном од три хиљаде динара. Образложење: окривљени су као чланови акционог одбора одржавали скуп студената у Студентском центру - без претходног пријављивања надлежном органу. Поред новчане казне, судија за прекршаје казнио је студента Шиму Вранића и са седам дана затвора, које је он уредно одлежао.

УПРКОС свему, загребачки свеучилиштарци су и даље заседали и дискутовали о ситуацији у нашем друштву. Неуморни су били професори и студенти Филозофског факултета и Факултета политичких наука.

Међутим, створена је општа конфузија, и акција се распала када су неки професори, по налозима политичког вођства, саопштили студентима да према последњим информацијама из Београда студентска акција узима проранковићевски и прочетнички карактер.

Највећа заслуга, без сумње, за то припада професору Душану Биланџићу. Овај живахни професор у то доба често је свраћао на кафицу у Трипалов кабинет (тешко се одвикавао од те навике: доцније је редовно свраћао код Јосипа Врховца, а потом и код Фрање Туђмана).

- ЕЛЕМ, Биланџић, тадашњи доцент, без даха је дојурио на митинг солидраности (кажу: право из кабинета Мика Трипала), и узбуђеним тоном студентима рекао: "Управо сам добио информацију из Београда да је Михаило Марковић ставио капу са кокардом и покренуо студенте против Тита. Свој прочетнички говор завршио је покликом 'Живео Дража Михаиловић. И то је био крај шездесетосме у Загребу - сведочио је у неколико наврата др Жарко Пуховски.

- Ја сам наравно одмах обавештен и најоштрије сам протестовао. Биланџић је објаснио да је био преварен и изразио своје жаљење због тога. Међутим, штета је била начињена и покрет је нагло одумро. Ма колико да је било оних који у овако нешто нису могли поверовати, морало је бити још више оних који нису могли поверовати да се овакве подле лажи могу сасвим измислити - прокоментарисао је овај догађај професор др Михаило Марковић.


НАПЕТОСТ У ЉУБЉАНИ

- И У ЉУБЉАНИ је постајало очигледно да се ближе узбудљиви догађаји. Стизале су забрињавајуће информације са београдског "бојишта". О збивањима у Београду није било појединости, али је завладала подсвесна солидарност коју је ваљало јавно манифестовати. Напетост је толико порасла да је студентима запрећено милицијом. Све је обузело осећање радозналости: шта ће бити ако буде... На крају - није се десило ништа.