ИЗ Студентског града, жаришта побуне, протести се селе на факлтете које су матични студенти окупирали и ту формирали посебне акционе одборе. Политика је тог јуна почела да се усељава тамо где је раније није било - у учионице, али и у трговине, уопште, у главе такозваних малих људи.

- Господе, по новинама се пише оно што до јуче ниси смео да помислиш ни у нужнику! - запавио је продавац у пиљарници на скверу код Студенског града.

Најтеже је било градским руководиоцима Вељку Влаховићу, Симеону Затезалу, Бранку Пешићу, Александру Бакочевићу... Они су били први на удару, јер незадовољни студенти су свој бес, због понижења и добијених батина код подвожњака, искаљивали на градским оцима.

Васпитање је учинило своје. Тада се још знало, али и стварно осећало, који се ауторитети могу доводити у питање, а који су неприкосновени.

НА ЗБОРУ студената, професора и особља Више техничко-машинске школе у Земуну, један професор предложио је закључак који је здушно прихваћен:

- Зашто Бранко Пешић има виле и кола и примања од 800.000 динара, а има људи који данас немају ручак? Зар тако нешто треба дозволити у социјализму?!

Неколико дана доцније, одговарајући на питања одборника у Градској скупштини, градоначелник Пешић се узбуђено бранио:

- Морам да кажем да сам спреман да сваком погледам право у очи. Приписују ми да имам четири виле. То је бесмислена лаж. Два пута ми је нуђен стан, али и данас станујем тамо где сам се родио. У животу нисам примио ни динар хонорара сем плате. Немам жиро рачун ни викенд-кућу. Приписује ми се да сам много учинио за свог брата. Он је погинуо 1944. Путујући у иностранство, добијао сам дневнице, али враћајући се из Бугарске вратио сам шездесет и нешто долара ССРН, који ме је послао. За ауто који имам нуђено ми је, на основу привилегија које ми припадају, да га купим за милион и триста динара јефтиније него што стварно кошта. Одбио сам и то.

УПРАВО због отворености и широке демократичности студентског покрета, стално је у врховима власти тињала сумња у идеолошку оријентацију студената.

ПРИНОШЕЊЕ ЈАРЦА НА ЖРТВУ НЕ СКРИВАЈУЋИ љутњу, Драгослав Дража Марковић у "Дневнику" бележи: "С наше стране чине се уступци. Милош Минић јавно осуђује милицију. Студенти држе говоре против милиције и власти. Траже смењивање одговорних. На сваку концесију нови захтеви... Седмог јуна одржана је седница Председништва ИК ЦК Србије на коју смо позвани и Милош, Ђурица, Баја и ја. Пера је хтео да се одлучи о неприхватању априори одговорности милиције, или неког другог, за протекле догађаје (М. Минић, Мирко Поповић, С. Дороњски били су склони да 'принесу јарца на жртву')."

Тако је Латинка Перовић, говорећи студентима Машинског факултета, ставила нагласак на покушаје несоцијалистичких снага да заведу нашу младеж. На питање студената које су то снаге, другарица Перовић је одвратила:

- Тврдим да их има! Сами сте из својих редова избацили прођиласовске елементе! Али, другови моји драги, има и покушаја активизирања снага осуђених на Брионском пленуму. Ваш акционо-политички програм имаће најбоље дејство ако изолујете разне ђиласовце и ранковићевце. Код кога би најпре требало очекивати немир, незадовољство и немирење с постојећим поретком ствари него код младих, код оних који свему прилазе чиста срца, који су тек на путу да закораче у живот?

УЗРОКЕ револта можда је најбоље објаснио професор Михаило Ђурић, обраћајући се својим студентима на Правном факултету:

- Свет у коме живимо далеко је од тога да буде онакав какав бисмо хтели, и готово да нимало не личи на свет какав бисмо могли да пригрлимо као свој. То што се ствара око нас, тај моћни друштвени апарат, та учмала и лицемерна друштвена средина која нас тишти и притиска, све то далеко заостаје за Марксовом хуманистичком визијом људске заједнице...

Такорећи то исто, у својим закључцима, истичу и студенти Више техничке школе: не траже студенти парче говедине више и да им се окречи менза, већ траже ренесансу читавог друштва.

И ОПЕТ професор Ђурић:

- Код нас је у моди истицање достојанства, али се оно на другој страни нимало не поштује... Као да постоје они који су богомдани, који су позвани да реше сваку ситуацију. Испоставља се да су они сасвим неспособни... Извесно је да ће се нанети многе ране, али рука која рану изазива, она је и лечи.

Ма колико било необично, а за ондашње прилике чак и невероватно, политичари су, ипак, морали да пристану на равноправан дијалог са студентима. За преговарачким столом нашли су се, с једне стране, Петар Стамболић, Милош Минић и Мирко Поповић, а са друге ректор Драгиша Ивановић, проректори Бунушевац и Глигоријевић, затим Милан Игњатовић испред Универзитетског комитета, и студенти Петар Игњатовић и Владимир Глигоров. Али био је то "дијалог глувих".

УПОРЕДО је текао састанак комисија Акционог одбора студената и Извршног већа Србије. Требало је утврдити кривицу за догађаје код подвожњака. Исцрпљујуће натезање је трајало пуних једанаест часова - али није се макло од почетка.

Извештаји представника милиције и студената као да су говорили о два потпуно различита догађаја.

Људи из СУП-а одбијали су сваку, па и најмању кривицу. Зато је одлучено да чланови студентске комисије са вештацима за судску медицину и са инспекторима СУП-а посете повређене студенте и утврде тежину њихових повреда и како су их задобили.

У земунској болници лежала су тројица тешко повређених студената. Миланко Станић је био премлаћен по целом телу милицијским палицама и знатно му је ослабљен вид. Златку Лозићу су метком из револвера повређена оба колена. Јован Папазов добио је низ повреда од удараца палицом и тешку повреду у пределу бубрега. Радник Драгутин Савић, који се затекао у студентској колони, био је погођен метком у десни седални део.

Из прича повређених, студентска комисија је закључила да су увече 2. јуна 1968. године милиционари први почели да бацају камење, а потом и да пуцају, и да су 3. јуна, без икаквог повода, почели брутални обрачун са студентима.

Те ноћи, 2. јуна, рањена је и једна сарадница "Студента". У првом ванредном броју објављена је и та информација. И десила се прва, бар званична издаја. Колегиница је информацију демантовала и после неколико дана, када је залечила рану, запослила се у Танјугу, где ће остварити завидну каријеру и бити дописник из Јужне Америке.

Тих дана председник Скупштине СР Србије Милош Минић покушавао је да испуни обећање дато студентима - да ће кривци за батинање код подвожњака бити позвани на одговорност. Али чим је Минић покушао да ту ствар стави на дневни ред, секретари унутрашњих послова Бугарчић, Зечевић и Стијачић запретили су оставкама. Но, претње оставкама нису проистекле због гриже савести и осећања одговорности, већ из протеста - зашто Минић уопште отвара то питање.

Из дневних забележака Драже Марковића види се да је, тих дана, и он био врло незадовољан држањем свог пријатеља Милоша Минића:

"М. Минић се експонирао као човек толеранције, разумевања, ширине и демократске, прогресивне оријентације. Он је дозволио да један студент цитира Његошеве стихове: 'Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом' - да цело српско руководство тиме оквалификује (изузев М. Минића)..."